Дабро-босански Источник

Бр. 13 и 14

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 19б

жалоснијех примјера пуна је псторија од почетка до великог Немање, па и послије славног нериода ове лозе. Ту су пустошења и пљачкања бугарска. грчка и другијех народа. Тад., кад се братска крвничка рука дизаше на својега брата: кад српска мајка цвпљагае под зулумом својијех рођенијех синова; кад српска пољч п ливаде прекриваше пусгош; кад глад и помор, доиаћи ратови, спољне навале и невоље затираху народ; кад огрезао бијаше у међусобнијем борбама и крвничкијем осзетама, опљачкан властољубигим Грцима и Бугарима и осталијем непријатељпма; — кад такав даклен стајаше на ивици своје државне, вјерске и мор 1лне пропасти : посла Бог Србима човјека племенита и узвигаена; човјека вриједна и погатепа; човјека, којег бољаше срце, којем лежаше на срцу и души срећа народа, којем се савијагае туга због домаће неслоге и очите народне пропасти, правог спна и народњег пријатеља — велшсог Сгевана Немању. Овај Богом умудренн човјек видећи гата је узрок пропадању и страдању српског народа, не пожали труда, не малакса у трудном раду за бољитак својега народа, за' цркву и православну вјеру, већ помоћу Божијом и својом челичном вољом постепено отклони од народа невоље, које га немилостиво гоњаху коначној пропасти; он му поврати мир, слогу и јединство; сдружи и сбратими раздијељени народ, спојившн у једну цјелину раскомадане дијелове и заснова, на вјери православној снажну српску државу, а њезине до тадање мале владаочиће, срушивгаи њихову обијест, задахну љубављу родољубства, мира и слоге, па на развалинама порушена славољубља и себичностн подиже олтар слоге и јединства. Тој самосталној српској, првој спојеној држави и уједињеном Српству, стаде саи собом на чело, којим управљагае као мудар владаоц, брижан отац н побожап с.пн правоелавне вјере н народа. Немања први положи темељ и иостаде началнпком оног владалачког дома,

под којим српске земље процвјеташе и прошарише се, под којим се рашнри српско госиоство, утврди народна слава, и српска држава достиже под потомком овог првог великана славне Немањине лозе, под „Силним" Душаном највигаи свој развитак, највигаи ступањ у погледу умне и материјалне снаге, јер је доведе на степен прве и доминирајуће државе на балканском полуострову и достојне премице осталијем великијем тадашњијем државама. Но „гдје је среће, ту је и несреће", вели народна пословица, па тако је н овдје. Баш у тој величини и моћи Дугаанове царевине, залегао се оиет они стари црв, који је толико вриједа нанио српском народу прије Немањића доба. Дугаан раздијеливши државу и своју власт на силне и моћне великаше, држагае својом челичном мишицом све у стези за својега живота; но послије његове смрти, па-де с њим у гроб и она јака спона, која је дијелове српске царевине и народа држала у чврстој и јакој свезн јединства, те српска држава и њезина судбина би скопчана са „нејакијем Урошем", човјеком благе и тихе нарави, склоним више олтару, него ли државном пријестолу, па с тога и паде заједно с државом под туторство „богодавног кума краља Вукагаина" човјека одважна, стална, добра војника и државника, алп и човјека пуна славољубља и гордости, који се не задовољавагае краљевском круном а царском моћи, већ који дрзну вјероломном и безбожничком руком пут саме царске круне на безазленој н неодлучној глави. И скиде је подлијсм убисгвом .... Паде иод ударом буздована потоњи огранак славне владалачке куће, а с њнм н потоња, ма и лабава веза српског политичког јединства' Великаши и царски намјесници тежећи и сами за самосталном влашћу и туђим госпоством, а видећи што учини царски кум, распалише се у њпма страсти и би букнуо општи грчђански рат, да не навалигае Турци. Несретна бнтка, или боље и праведније речено „набитка" стадо