Дабро-босански Источник

Стр. 224

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 13 и 14

вршини дуж свега иојаса. Пасови су старинске израде. На овијем појасевима нема натписа, доли само на једном, но свакојако их има врло старијех. На оном појасу са потписом, налази се овај натпис: и, 1 7-Ј-4 (Ово су године) ги поасени дп1в окамоке прнложи ра/и$ каведенЈА (слово в 1е писано као што се пише у босанчици). Од свештеног одијела има даље: стихар и наруквице владичанске, ђаконски орар попуњен крстовима и иконицама сребрено-позлаћеним, а тежак је на мјеру двије оке. На овом ђаконском орару пише ово: н. 1778: сн. орар /ианастирд доври^ева рама ваведениА пречЈстид ваадичице наигк Еогородиц^к. На пријестолној икони свете Богородице пише овако: тогда ви патрјар)( пекску к \'е. к. 1лн'|кге: тогда правеш,!> си /монастро, јгблшб дјц)нјсик> ск кратгАлш. Народ прича да је овако манастир разорен : Кад су Турци навалили из Новога у Боци Которској, ударе на манастир, уђу у њ, и почну чииити свакојака иасиља. Игуман кад се видје на невољи, поручи по својег иобратима Турчина, Јакуповића, да му притекне у помоћ, не би ли се силеџије те препали од Турчина и напустили манастир. Јакуповић чим чује поруку, притече побратиму у помоћ и свади се, па се и побије с лоповима. Калуђери и манастирске слуге притекну Јакуповићу у помоћ и протјерају напаснике из манастира. Насилници кад избјегоше из манастира и дочзпаше се горе, искренуше се и одапријеше на пушке, те пред манастирским вратима убише два калуђера. И данас се налазе код врата два гроба један поред другога. Кад ова два погинуше, остали калуђери затворише се у манастир а Јакуповнћ побјеже својој кјћи, до које не бијаше ни пун сат хода. Кад га избјегли Турци опазе, наложе за њим из пушака и убију га у сред воде, преко које је пребјећи хтјео. Пошто Турци убише Јакуповића оставе маиастир и оду некуд. Жена Јакуповића Есад дочу да јој је муж погинуо, диже се у Травник везиру и оптужи калуђере, да су јој они мужа смакли. Калуђери се тог часа разбјегну куд је који знао и манастир остаде нуст. Везир изда заповијест да се манастир пороби и запали, а његово земљиште да поднјеле Турци између себе. Тако и би. Од манастира остаде једино црква а остале зграде све са земљом норавнише. Манастир опусти за пунијех седамдесет година.

По њему порасте шума, а л>уди причају, да је била шума велика као у сред планине. Послије 70 година од како је манастир разорен, дође у Добрићево један калуђер пз Никшићкс жупе. Овај калуђер ишао је по писанији по Херцеговини, па дошаввди манастиру, виђе цркву и мјесто, које му тако омили, да пође у Требиње паши Ресулбеговићу, заповједнику требињске жупе, и замоли га, да му дозволи, да оде у Добрићево и да се настани у манастиру и да га поправи. Паша то дозволи и издаде бујрунтију калуђеру, који се тог часа врати и смјести у Добрићеву. Тај калуђер поче дизати и поправл.ати ћелије и манастир, а уз припомоћ народа и до мало, па добави и неколико калуђера у манастир. Прп грађењу ћелија нађено је неколико старијех ствари а међу њима и печат, што се све још и данас чува у манастиру. Али немогаше више повратити натраг манастирскијех земал.а, које су Турци по везиревој заповијести разјагмнли. Калуђери су се већином бавили по свијету, ишли у писанију и прошњу милостиња и обслуживали народ. Било их је који су као јефимери служили у Сар ајеву, а од овијех је познат Захарије Парежанин, ирозван Добрпћевац, а да се већином бавио у Сарајеву о том, свједоче неке рукописне књиге св. Јована Дамаскина. Калуђери су држали стоке, као: оваца и коза, а имали су т прилично говеда и коња, но благо нијесу смјели од Турака држати близу манастира, већ у гредама, један сат далеко од манастира. Калуђери су највише патили од Никшићана и Корјенића. Дању нијесу смјели становати у манастиру, већ су зором бјежали у греде, гдје су направили једну кућу, на сакривеном мјесту, па би у њу дањивали, кад би се Турци озлогласили. Ту кућу запалили су Турци 1875. но и данас се то мјесто зове „калуђерском ћелијом." Калуђери су се крили од Ншшшћана и Корјенића, а од оближњијех већ се нијесу могли ни сакрити, јер је и њима познат био сваки педал. земље. Једном чују калуђери, да иду манастиру никшићки Турци, те побјегну у високе греде и ту се између неприступна камења и литнца посакривају као дивокозе. Турци кад дођоше манастиру и виђоше да никога нема, осјете се да су калуђери побјегли, па почеше разгледати, не ће ли угледати кога било горе у гредама. Игуман Јосиф Парежании не бијаше се добро сакрио, учини му се да ће га спазити,