Дабро-босански Источник

Ср.т 198

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 13 и 14

првих дана подигло свако српско срде у себи посебан олтар, иа којем гори вјечпти огањ „споменак", с којим се Србиново чедо рађа а с којим и умире! # * Пет вјекова! Петстотина година тешка робовања и —- Србин оста жив ! „Зла надживљех твоја сваколика!" довикује данас свако сриско срце, оној тамној ноћи, која га је закрнлила, али га не мога свега прогутати, јер то бијаше иоголем и опор залогај. Па коме да захвалнмо, коме ли да одамо топлу и праву благодарност на том, што смо се од Косова до данас одржали ? Иа ово питање лахкоје одговорнти : Сриски народ у најтежим околностима, у најцрњнјем данима страдања управ.],ашс своје погледе небу, тражећи од њега лијека својој невидовној бол.и; њега је вјера одржала и то : вјера православна, Она му је отворила цркве и манастире — задужбине његових крал.ева и цара — и Србин је нагрнуо олтару божанске истине и од њега примао мелем боној души и црпио снаге за нову борбу и издржл>ивост. Цркве и манастири бијаху огњншта и народне свнјести. Храмови и зборови по шумама и гудурама, бијаху та жива ватра ; јер око свога свеш теника а око пећина — својијех богомоља — сакупљаше се народ са свију страна, да освјежи душу тихом н побожном молптвом и извором истинског лијека, који га кријепл.аше, дане клоне и не подлегне ни у најтежој борбн. Богомоље су у.љевале наду, загријевале срца и спајале у јединицу све српске умове општом народном свијешћу, која је давала правац духовима н владала цнјелијем народом. Вјера, олтар и свештенство, гусле, нјесне п слијепци, то су оне снаге, које нас бранпше и одбранпше, и преведоше преко толико вјековне буре, и одржаше и очуваше живот, мисли и осјећаје нашему народу. Вјера православна, вјера наша и

нашијех отаца, срасла се и слила се са Српством, да их је мучно одвојитп, јер су као душа и тијело међу собом чврсто и условно обостраног живота — везане. Вјера нам је сачувала нашу милу народност и њезину свијест, она нам је спасла све што имамо, она нам је осветила п очувала наше крсно име, паше лијепе обичаје. Свештенство је од постанка, још у старо доба, кад се Србин друкчије мољаше, па у добу зачетка и шнрења пра вославл,а по српским огњнштима, у добу величине и славе, у времену потишт ености и патње па све до данас, — стајало увнјек уз народ н предњачило му у свјема борбама ; оно је живило, дисало и раднло за народ и народну корпст, а не никад само за се бе а на штету народа. У оно прво доб а, кад је Србин почео дисати православљем, у доба жупанијско, кад је оно народ био поцнјепан на малене својине властеле: српско свештенство је Хрпстовом науком и својом моралном важношћу спајало поцпјепане удове српскога тијела. За врнјеме Неманића оно је дало живот н освепггало уједињено народно тијело; оно га је задајало истином а напајало просвјетом у духу божанствене вјере Христове. Распре и раздоре, што се често дешаваху међу владалачком породицом или између српских великаша: оно је у интересу народа и државе својом пасгирском важношћу стпшавало и од њих отклањало већ замахнуте ударе непријател.ске лакомости и братске погибије. Свештенство је чувало народ од туђинских утицаја, оно је подстрекавало српске владаоце да подижу задужбнне : цркве и манмстнре, у којима ће им народ слушатн службу божију; оно је искорјењавало мане а племенпло срца народнпјех вођа, оно је жигосало недостојност, па ма она и уз владаоц а била ; оно је очпнскн, благо утицало у са в јаван живот народни ; оно јс за вријеме борбе руководнло мисли и осјећаје и будило народну свијест, народни понос окићен хришћанском л>убавл>у н њезиним врлинама. Оно је својем народу,