Дабро-босански Источник

Стр. 298

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 19 и 20

на коју не би прије од Бога позвани били. •—- Бог је дакле, који у небеској Својој цркви бира, позива и наређује Својијем духовнијем силама, да буду анђели, иак је исто тако и у земаљској Својој војујућој црквн Бог, који опредјељује и иозива, ко^е Он хоће од вјернијех Својијех, да буду свештеници, те је и с тога нужно да свахси чека на божији позив прије, него се одвалги и усуди ступити и.ли примити на себе службу свештеничког звања. Осим наведеннјех доказа, имамо их још и са другијех страна, да је Бог свагда и у сва времена бирао и позивао на службу свештеничког звања. У најдавнаја времена од бо.ве познатијех позвао 1*е Бог: Ноја, Аврама, Иеака, Јакова, Мојсеја, Исуса Навииа и друге, да у народу и ме^у људима обављају пеке дужности, које, према ондашњем времену, потребама и околностима, одговараху у неколико дужностима потоње свештеничке службе. У преданоме закону бијаше усвојено и прописано да прворођени буду свештеници, почем су ови имали благослов од оца, бо./!>и дио нашљедства, власт и госнодство над браћом својом, но, тај је избор ипак од Бога зависио у толико, што 1е сам Бог по сили свемогућства и вјечној премудрости Својој, свагда бирао да буду прворођени они, за које је знао п уви^ао, да ће у будуће као свештеници знати и моћи одговарати и самијем дужностима ондашње службе свештеничког звања. У писаноме пак закону Бог је измеђ свијех другијех народа изабрао Израји.лићане као најмилији Свој народ, пак је из овога народа одабрао кољено Левијево, да управља у службама ковчега завјета. За тијем је, по произволној светој Својој

ВОЛ.И позвао из средине истог кол.ена Аарона и његове синове, да Му у својству свештеника приносе жртве. И ту је дакле Бог, који позива и посвећује оне, који ће Му бити свештеници. На исти је начин у том погледу Бог поступао, радио и расположио да буде и у новоме завјету, а најболш нам је свједок у томе св. ап. Павао, који — говорећи о свештенству новозавјетноме — сасвијем јасно излаже и представља, да нема нико ступати у службу свештеничког звања по својој вол>и, ако није на ту службу претходно позван од Бога као и Аарон. А ради примјера у том изводи нам самог Исуса Христа, који се није у Своме човјечанству од Себе подигао на чест и достојанство свештеника, док Га није сам Бог Отац посветио на ту чест и достојанство, позвавши Га, да принесе Себе у тајни Евхаристији под видом хл.еба и вина по чину Мелхнседекову (Јев. VII., 17.), а за тијем на крсту у прилог и ж е р т в у Б о г у н а с л а т к и м и р и с (ЕФес. V., 2). Исто су тако у збор апостолски ушли само они, које је Исус Христое благоизволио претходно изабрати, и сходно вол.и Свог небесног Оца на службу ггезвати, пошто Исус Христос ништа не уради Сам од Себе, него како Га научи Отац (Јов. УШ, 28). Кад се Исус Христос узнио на небо, апостоли су хтјели да Јудино мјесто замијене и попуне другијем апостолом, али се нијесу усудили од себе га изабрати, него су сви заједно молили Бога, да им Он, који познаје срца свијех, покаже онога кога је изабрао (Дјел. I., 24). Кад је апостол Павао чуо, да му неки — било из злобе, било у намјери да га омаловаже — стадоше приговарати, као да је ои у апостолство ушао но својој