Дабро-босански Источник

Бр. 24

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 883

На опијелу у старој овд. цркви говорио је импровизациону опроштајну бесједу конз. члан г. Петар Петровић протојереј, а на гробљу г. Стево Тривковић, парох Осјечко-блажујски, који је у име свештенства. положио диван вијенац на одар покојников. Покојник је рођен у Сарајеву 1840. године, гдје је свршио срп. правосл. основну школу са одличним успјехом а након тога одведе га његов учител. иокојпи Александер Шушкаловић, у биоградску семинарију, и покојник ту доврши богословске науке а затим из Биограда упути се у Плашки (Хрватска), гдје је код тадашњег владике Петра Јовановића једну годину пробавио и практиковао се. Одатле крене се на позив бјелопољских трговаца у Бјело-поље (Новопазарски Санџак) за народног учитеља. У Бјелом пољу остао је једну годину а послије тога дође у Сарајево, гдје је ] 1: ј2 годину учитељовао. Из Сарајева оде у Нову-варош (Новопазарски Санџак) и ту пробави као учитељ пуне 4 године, оженивши се свештеничком кћери. Из Нове вароши врати се опет у Сарајево на учитељску дужност. Тражећи височка срп. правосл. општина једног учитеља, покојник се ријеши и оде у Високо, да и тамо својим радом и родољубљем помогне и српску младеж научи српској књизи у духу православља. Ту је учитељовао 3 године, а одатле и по трећи пут дође у Сарајево. Тога времена племенита добротворка српска Аделина Паулина Мис Ирбијева отворила је школу под именом „ Добротворни школски сиротински завод", и тражећи за тај завод једног вриједног и поштеног учитеља, по препоруци тадашњег арх. Саве Косановића, узме покојника речена добротворка као наставника у тај племенити завод. У овом заводу покојник је на подпуно задовољство предпостављених вршио учитељску дужност пуних 5 година. Кад је босанска српска сиротиња пребјегла од турског насиља у Хрватску, Славонију и Далмацију, племенита добротворка Мис Ирбијева, премјести сиротински завод у Слазонију, те и нокојника пошаље тамо у село Решетаре за учитеља, гдје је све до дана уласка Аустроугарске војске у Босну 1878 остао, а исте те године и покојник се поврати у Сарајево, и одма се лати писарско адвокатског посла, те је стијем занимањем себе и своју породицу издржавао, све до времена док су правници адвокати те послове предузели.

По жељи српско-православне сарајевске општине високопреосвештени тадашњи митрополит покојника рукоположи 14 Јануара 1884 год. за ђакона а 29 и м. и г. за свештеника, одредивши га за пароха сарајевског, гдје је покојник све до смрти вршио своју трудну свештено-пастирску дужност. Покојник је оставио иза себе ожалошћену супругу са петеро недорасле дјеце и сирочади. Да ове јадне сирочади постане положај још гори, требаше да изгубе и св )ју мајку, а покојникову вјерну другу у овоземном животу, која се до неколико дана пресели у вјечност, и саранише је поред њезиног милог супруга 10. децембра о. г., те тијем изгубише нејака дјечица и оца и мајку кроз 12 дана. * Надгробна ријеч блаженоупокојенои свештенику Симеону Чајкановићу, пароху Сарајевском. Тужни зборе! Још се не наврши ни пуни 9 мјесеци како претрпљесмо два велика удара, још се не ублажшпе уцвијељена срца а не залијечише задане ране народним, родитељским, братскнм осјећајима жалости за покојним узор старцем свештеником Соколовићем и млађаним љубимцем народним, ускинутпм цвијетом нашега свештенстза блаженопочившим Лалићем, а ево нам тужни зборе немила судбина горка неумитна смрт истрже немилостиво из наше средине још једног неуморног дјелатеља у Винограду Божијем, једног искреног друга, узор родитеља и супруга нашег доброг попу и надзиратеља Симеона Чајкановића. Истрже га смрт из наше средине и он се ето сели данас од нас из овога привременога живота и свијета, у други бољи живот и свијет, у онај свијет ђе нема болести, ђе нема туге, плача и уздисања, него ђе је вјечита слава и безконечан живот, да тамо благује и жање плод свога рада. Ко је покојник са којим се растајемо и кога данас тако тужно оплакујемо, пратећи му земне остатке матери земљи, и шта је радио, познато ће бити надам се мање више свакоме нама, јер се међу нама родио и одрасто и међу нама највише дана свога живота провео. Познато ће нам бити велим, јер нас и у овом тужном збору има много које је он српској књизи научио и чистим српским духом и осјећајем