Дабро-босански Источник

Св. 4 ii 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 159

тебе пројури на пазар. Зажелиш ди да завиршп у душу кућне чељади ; — еиријатељу, то је тежак посао. На том путу иабаеаћеш на много глатких путања, али бнстро посмотри, одвешће те у убун трња и корова честе непослушности. која је уродила, оIгом згало час, епоменутом „новом слободом", која и у дом уводи непобожност. Чл ћете често: „шта тн знаш стари; то је бидо у старо дудо доба. Данас је свукуд шупље испод неба". Ето још једног узрока зашто старост шути и ждере гуке, котрљајући ннз л г ведо дице из упадих и готово пресушених очију н пошљедњу сузу свога живота, и то на кога? — на свој, можда, нород. Ето шта у дом унесе, та сдобода, та непослушност, која је наступила кад и непобожност. Пођеш ли у комшилук , ђе се братски договара н сестрннски љуби, ђе се под букном суди знфу браћом, шта ћеш вмЈјет. Кад би ти све потанко рекао и оиисао отишдо би на шпроко, а можда бн на ирви поглед сам читаоц рекао: то не може бптн. Ријечи светог аиостола: „. . . да се старамо за мир и за оно чпм водпмо на боље један другог", као да су у завист и себичиост обрасде, те у души миоги илаче кад сам ја радос-тан, а смије се кад ме какова биједа сиалази. У комшилуку се најирије породи иеслога, иди да се боље изразим — у прнватном животу. Т V се ми некако једаи другом не Допадамо, а зашто ? Ја не би умио доказати, ако ие зато што један другом, те и једна другој завидимо — што „ V ту^ем оку впднмо трун. а у своме нам ни брвно не запиње." — Ко је имућнијп, иа и нека је, Бог му је дао, па и нек му уздржи на корист, част и срећу себи н својнма, а богме и народу ; ти имућнијн могу и за живота показати се народним добро-

творима и то подижућн сиротињу из прашине на ноге. А ради ли се тако ? Као одговор нека послужи ова народна ријеч: „Доста .1 и ти је туђих раскућио, док је евоју закућио". Погађа ли се тиме иотиуно, не смијем баш тврдити, али овђен се мора и тај случај ириказати, да би се добнла јаена слика, која се жели овим преставити. — По варошима је отворена борба за ирвљенством у части и имању, те се догоди да се многоме подметне нога, те посрне и у једном и у другом. Тако разбијен човјек, куд је пристао, но се латити опет борбе не бирајући средства — те ето ти наше вјечите свађе и кад ее ради у општнм стварима. Тако, управо, рећи, разбијен живот наћи ћемо и у иајмањем селу; јер за један кдип кукуруза, или за једно губаво јаре, изроде се толнке размирице, да нм братија, илодове ужива „с оне стране браве". Суђење п договарање лнфу браћом је ирестало, а у онај стародрневни раст, ђе су се старнн 01супљали и своје мдађе подучавали и завађоне мирили, у тај раст пукао је гром неслоге, те га нсцјепао на ћепанице: зависти, грамжења, мржње и себичлука. Ја данас, ј а и кад, ми нравославни Срби у овнм крајевима морамо бнти једно, а нп у ком елучају двоје, јер нас лахко могу такове расцијепит п н а троје. Са гледишта нашег домаћег и друштвеног живота, морамо се запитати ријечима светог Апостола: „Вашто радије не трпите ненравду?" Зашто радије не прегорите штету ?," него и сами чините иеправду не ирегорите и штету; иа још браћо! ? Или ие знате, да неправедници не ће нашљедити царства Божијег !?" Свакога посматрача нашег живота морају ове ријечп дубоко до срца коснуг, јер је заиета себичност и у частп и V имању «/ %Ј к!