Дабро-босански Источник

Стр. 186

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

противнике. Али Господ наш Исус Христоз није казао да је само мртва вјера, довољна за то —- него он нас је научио да то мора бити жива вјера, а то је ако упоредо са вјером унутарњом спојиш и своја дјела и своја кретања. Вјера без добријех дједа мртва је. Па шта нам дакле прије свега ваља радити да би билп сретни овђе на земљи, да би могли најјачег нашег непријатеља побједпти — да би прешли из смрти у живот. Ево што: „Љуби Бога више свега а ближњега свога као самог себе". Ето у те двије реченице сав је закон сва вјера наша састављена, па ако тако узрадите, то знајте добро да сте побједили све своје непријатед.е. Такови се човјек не плаши смрти, он је наоружан оружјем, које се не може побједити, он елободно гледа у очи свом јаком непријатељу, ]ер је убјеђен да ће изаћи из боја као побједилад; а на против казали смо какова је смрт онијех јадника штоно се препадоше па одоше стрампутице. Оннј иде на сигурну побједу, онај тумара по неизвјесности, онај зна шта га чека пошље гроба — он вјерује — овај не зна па му је смрт гјелесна цијелог вијека непријатељ с којим се бори и најпошље буде побјеђен. 0 драга браћо! Историји човјечанској познато је хиљадама примјера у којима се потвр-

ђиваше ове Спаситељеве свете ријечн : „можеш ли вјеровати — све је могуће ономе који вјерује". Зар нијесу толики мученици свете наше цркве борили се са тим жестоким непријатељем. — смрти — па је побједиди ? Колико је њпх загријало жаром вјере и наоружано штитом њеним побједило смрт, па и данас живе и овђе на земљи у успомени вјечној — и у слпви Оца небесног — у царству његовом. Зар нијесу Срби мрди и борили се смрћу кроз петстољетно робовање — па умријевши из пепела њиховог роди се нов живот потомству им! Праведан човјек иде радо на сусрет смрти — а грјешник који не може вјеровати, у каковим мукама издише ? Вјера је дакле извор среће људске — ко вјерује он се епасава —- он побјеђује оштрим мачем вјере све непријатеље своје душевне и тједесне маде и ведике. Тешко човјеку који нема овога мача о бедрици својој — ето га чека непријатедЈ и од првог ударца је готов! Вјером својом прађедовском српство се је сачувадо, оно и данас живи оснажено том истом вјером, оно ће п у будуће живјети —• вјерујућп да спас његов долази му од њега самог аш,е что /иожеши в^кроватн — сва возможна в-к^кчцед^ ! Дл1инк.

Бесједа у недељу 29. по Тројчин-дану. Говорио: Његово В. Преосвештенство Митроподит зворнички Дионисије у катедралној цркви у Д. Тузди уз божпћни пост и то 3. децембра прошде 1889. године. „Что ^0141Е111И, ДЛ ТИ СОТВОрИ>? Он г К же рече: Господи ! дл ирозрн?" т. ј. Шта хоћеш, да ти учиним? А он рече: Господе да прогдедам." (Лука 28, 41.)

Да се не може више пута човјек начудити противурјечију ! Па да противурјечи какав прост и обичан човјек, не би то ни падало тодико у очи. Али да гледаш Јединородног Сина Божијег и Бога да свечано проповједа око њега сакупљеним народима равноправност и да им доказује да је једино из милосрђа дошао на овај свијет : да поврати то јест покварене људе на истипу Божију и на правду; к' тому још и да говори: да Он једиако и без разлике воли и љуби свакога човјека и сваком жели душевно спасење;

па не само то, него и да изобличава и горл:о и немидосрдно напада, и то јавно пред свијетом, на законоше п великаше јеврејске, књижнике и и Фариееје: што нису једнаком мјером свакоме мјериди п што им се ријечи неслагаху с' дјелима; да гледаш, велим, самога Бого-човјека Христа Спаситеља: једноме да бива права мајка, а другоме маћеха, према једноме да је и сувише заузет, према другоме хдаднокрван, један да одлазп од њега посве радостан п весео кличућп и славећи Бога, а други горко ожалошћен у