Дабро-босански Источник

Св. 9 и 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 343

лин« ради лз к кудоу е^иоу /иати : и штацк : : и сан естк /иси. оученик. се слишавк шстакнкк. 11'ца. и л»атерк и ки^ когоу: еедиисл\оу. ракк. простил« врате. Година радње на жадост ннје означена, но судећи по об.ппсу сдова, натпнс мора да је врдо стар. Интерпункцију истога натпнса навео сам управо онако, како је у оригинаду, а вриједи овђе још напоменути, да је та побожна душа за слова ц. и у., употребљавала знакове каковијех се у осталим споменицима не налази. За слово д. узет је знак „Ч" сличан слову Ч. а за ово имаде знак ,,Ч'' ; — за слово пак у. употребљен је знак „V", — пак ће, држим, овнјем знацима бити доказана дубока старина тога натписа. Иа усл.ед чега је дакле постао овај иатпис? Диван је повод томе ! — Василије, одричући се овога свијета и његових красота, а ступајуки у херцеговој цркви у калуђерски чин, урезује себн вјечни спомен, иштући опроштај овога свијета. Бог да га проСти! Чудесан ли је говор тога леденог камена! Какова дивна појава самоодрицања, спојена јамачно са зориим упирањем очнју на красоте овога свијета, које искушеник, горећи праведничким жаром, нотчињава се на службу Богу, — једному Господу своме! Какав диван производ древног православија, — какова чистота, какова љепота ! Како ли силно дирају оне ријечи растанка: „прости ли кратк!" — На истоме камену позна се да је писац свој посао радио у два маха : први пут је почео урезивати горе више и свршавши три реда, напустио посао, који му некако не могаше поћи за руком ; — кашње је започео за длан ниже и посао сретно довршио, јер : он „вољеде царству небесноме, . . . него ли царству земаљскоме." Исти камен утврђен је на своје садашње мјесто год. 1869. те је управо срећа, да је она рука,

која је неколико свједока далеке прошлости цркве уништила, па и овај камен потесавала, .— ипак сам натпис у гланноме у миру оставила. Ако се к овоме свему досадашњем, припомене и опет херцегов натпис, гробна плоча кнеза Радослава, а за тијем још сада се налазећи остатак старинских двери, које су такоЈје скинуте год. 1869. онда су' у овоме одјел.ку, — изузимајући црквене књиге, — споменуте, описане и забораву отргнуте све ствари, које су данашњијех дана затечене, као свједоци бића херцегове старине и њене прошлости. Овај одјељак завршићу још једпом народном причом коју сам пометњом испустно из I. одјељка. Приповиједа се: да је у давно доба, херцегова црква стајала на противној (десној) страни Дрине у „Ширинићевини", па да је једном нека Туркиња бијелила платно, и прострла га по цркви, а та, тиме оскврњављена светиња да је побјегла преко Дрине, на своје данашње мјесто. — Невјероватно је казивање ове приче, но ипак имаде некога свог основа у томе, што се према њој може држати, да је заиста на противној страни Дрине у „Ширнићевини" била друга црква, па је Турци разорили, ч народ кашње с муком морао прелазити к херцегевој цркви. Можда ћу с временом покушати да испитам поље „Ширнићевину" — на шат се нађе какова трага основаности оне приче. IV. У овоме одјелку рад сам, да по лијепом нашем српском обичају одам достојну пошту и спомен свима онијем, који својим прилозима, и инијем добром, што га учинише херцеговој цркви, стекоше дично име ктитора и приложники тога светога храма. Имена њихова у колико их у цркви нађенн споменици сачуваше,