Дабро-босански Источник

Св 9 и 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 369

гућава друштвени живот на земљи, а моралнпшћу не стичу душевна блага. Кад се не дају раздвојити, ваљда и једно и друго има исте цијели, и кад је „морал оенов свакој вјери", а то свакој не стоји, н. пр. Талмуд га нема са нашег хришћанског гледишта. Са богословског гледишта није „морал основ вјери". Морал је плод вјере, под њезином је зависности морал. ми морамо право хришћански вјеровати да будемо на путу спасења; требамо своја дјела управљати по н.туци своје вјере. Ако хоћсмо богословски јасно рећи : катихетичка догматичка наука образује ум на тврдо убјеђење вјерских истина, а морална наука упућује вољу на праведне и свете -тежње. Збркано је мислити да морал облагорођава срце и ум човјечији; кад се каже какав успјех чине моралне поуке код људи, ос.таје оскудица прећутати какав успјех има вјеронаука. Да се проповједањем о вјери баве догматичке поуке, то ће се допустити, а проповједањем о моралу „поуке здравог разума" то је ново ономе, који сматра здрави разум као помоћно срество у вјерској науци, за коју црпи знање св. писма претумаченог православном црквом, — то је слободно г. стручњаку ! Али се чувајтж да како ова слобода ваша не иостане саотицање слабима. (Кор. I. 8. 9). Не може бити и тај здрави разум који ствара моралне поуке а нису изворне из св. писма. Напрјед се одваја: „Прва грана свештеничке службе свршава се код нас црквено словенским језиком, дакле језиком кога народ потпуно не разумије", а главна је тежња да разумије. Цијељ проиовједничка захтјева све разјаснитп, а то г. стручњак губи са ума, остављајући богослужење, — то средиште све хришћанске вјере, да се потпуно не разумије, што нам пружа толики материјал за проповједи неговања хришћанске побожности. Ова напуштена тачка да се „не разумије" у предмету стручном, наводи превидност и варљивост „начина и пута", тиме губи приступ способности појимања старијим и не наученим свештеницима, код којих је најплоднија хришћанска побожност; она кнади и оно хнто им мањка у нужној науци. Са те стране нај ■ прије иде да им се поднесе каква практична поука. Но г. стручњак колико се од овога удаљује, толико специјално (дубоко) приводи своје ученике узетом предмету у подјели своје поуке.

Не пита се јесу ли — ти ученици морају бити добри психолози (познаваоци прмроде човјечије душе), друкчије не могу сљедовати поуци свога учитеља, кад мора сваки „да потпуно позна човјека и његову природу, у коме ће као проповједник дјеловати." Сваки мора проучавињем „добити појам о добрим и рђавим странама људским итд." Оваки и остали захтјеви надмашују успјех истакнуте цијељи, пута и начина, и нуди неспособне уч< нике својој поуци; зато нису оправдани наводи: „Никакви обзири, никакви разлози не могу свештеника. који се устручава било због и самопоуздања било због плашње на проповједаоницу изићи, извинити", — могу се извинити, као не научени којима „стручно изображење мањка". Свештенику је први позив, најузвишенији задатак проповједање слова Божијег, али у томе се неда пригонити савршенству. За проповједникз ваља се родити па образовати. Лзуди који немају урођеног дара говорничког, не могу своје мисли лијепо изнијети и у ново одијело обући (т. ј. створити облик), ттросто казнвање малог је усмјеха (Мој. II. 4: 10. 16); тиме често најважније истине слабо утичу на разум и срце, једино са тога, што их невјешти говорници казују начином истовјетним, посве обичним и свакидашњим. Па п даровати и талентирани људи без науке и иску г ства не могу имати моћи мишљења. И знање и искуство колико опет чпне код људи хладне крви, сувопарни нерјешиви и равнодушни; без икаква афекта (пробуђености) и уображења, који је не способан осјећати у себи нјесничког усхићења, мало је кадар и онда, кад говори о иетини и правди. Проповједник у правом смислу мора бити духовно узвишен, прозирући, и проповјрд да му је богодана светиња, баш као правом пјеснику пјесма, што 'но каже наш Змај-Јовановић : „Негуј песму, итд". Ко _има при руци змаја нека чита те славом овјенчене стихове, мјењајући ријеч г.јесма са проповјед, па да види висину њезине светиње. Свештеник, који није похађао богословије, који до сад никад никакве проповједи говорио није, коме дакле и споеобности (знање) Фали" ; дакле не научен, упућен стручним, не познатим путем и начином, и са највише труда како ће се моћи поучити духовном говорништву ? јер коме Фали способност проповједања „треба да