Дабро-босански Источник

Св. 9 п 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 373

рода или климата. Свака ријеч отуда од вјечитог је значаја и вриједности, и сваки израз вјечита и непромјењива истина. Још се труди један свештеник, али —• на своју руку, према себи, поучити неуке када и. гдје да се проповједа, и овако вели : „да су се прве црквене зграде отпочеле подизати најприје у тој намјери, да се ту за сталво проповједа слово Божије, па уз то тек да се и молитва свршава, (ово докажите), јер се човјек Богу молити може и сам, а и изван цркве, а вјерске учитеље и поуке не може имати свагђе и на сваком мјесту, него се те по црквама врше." Лијепа поука по своме ћефу ! Дакле, цркве су (храмови) само за то, да се у њима поучава народ, у недел,не и празничне дане? Незнате ли за Апостола Павла, који налаже да свегнтеници уче народ и у цркви и по кућама, свагди и на сваком мјесту, све уопште и свакога посебно; дан и ноћ, у добро врјеме и у неврјеме. Проповједању слова Божијег није обвезан свештеник само у храму при богослужењу, или у добро вријеме; него и изван Богослужења -- и у невријеме , иокарати, запријетити, умолити, са свакијем сношењем и учењем (Тим. П. 4, 1—2 ). Почетак хришћански храмова на опште богослужење почиње од тајне вечере (Поп. о спас. мира ст. 446.) у великој соби иросшршој, готовој (Мар. 14., 1 о.), и у нарочитој соби једнодушно у молитви и молењу заједно сви Апостоли дочекаше и примише обећање очино. (Дје^. 1., 13—14., 2 : 1.) Овака ос.већена мјеста имали су хришћани и за врјеме Апостола, то дознајемо из ријечи Апост. Павла (Кор. I. 11: 17., 18., 22 ). Цркве су освећена мјеста ради опште молитве. Црква је дом Божији, по појаву и присуству Божијем (Бит. 28: 17: 18: 22.); дом и храм молитве (Исј. 56: 7: Јер. 7: 11 : Мат. 21 : 13.) ; богомоља (Дјеј. 16 : 13.) За доказ, вао свуда напријед г. стручњак цитира (наводи) себе, својој науци, на своју руку; пере оне невјернике, који рјетко похађају цркву: „А и шта га привлачи, кад се и код куће Богу молити може ? Управо рећи ништа. Ред по којем се црквена служба обавља, обичан му је (а привлачио би ваљда да је не обичан!); језик на коме се служба обавља неразумљив му је (треба тумачити ), појање у цркви нескладно је (зар црквено појање —- опростите !!); ништа дакле нема, да га цркви привлачи, осим

једно — Богу се молити, (је ли то „ништа" нема осим јсдно, правилно по — логици !) а то може и код куће, па му зато није потребно ићи цркви" Тако један свештеник поучава, али се вара! Лијепо је кад се човјек и код куће моли но сумња се да они што у цркву не долазе, не моле се ни код куће? Св. црква заповједа нам да долазимо у цркву на толитву , сваке недјел>е и празника. Шести вселен. сабор наређује да се одлучи од цркве сваки онај, који за три недјеље без велике нужде не дође на 6огомол>у. Ми живимо не засебно, како је коме пало на ум, него живимо као хришћани, који су сједињени законом побожности у друштво. Прва је дужност хришЛанске 'Цркве сабирати се на отату богомољу. Који ову прву дужност занемарује, тај преступа закон црквени а по томе и закон Божији. (Одбрана истине М. Мих. ст. 91—95). Иза толиких захтјева, који управо условљавају цио предмет, изводи отуда г. стручњак оваки закључак : „Од свештеника се дакле ништа друго не тр ажи, него добра вол>а и мало труда па је успјех ту". Није ли то иајпосл.е олако узети свој позив ?! Али ми се не смијемо варати кад се г. стручњак у много чему вара; расправљајући поједина питања не основано и не практички, те је запарложио и оно добре поуке. Г. писцу, у колико је познато, изашао је као првенче испод пера овај чланак, у коме осим истакнутих мана има лијепе поуке, то се види да је кадар своме позиву на корист и дику служити, и напретку своје неуке браће допринијети својом добром поуком; ако је буде црпио из онога извора, или зидао на ономе темељу, на који га упућује његово звање: По благодати ЈВожијој која ми је дана, ја као иремудри наимар поставих темељ, а другм зида у висину; али сваки нека гледа како зида (Кор. I. 3 : 10). Најпосље, шта се таком и сличном поуком допрнноси народној просвјети, нека и други расуде, и ми једну рекосмо: да нема зајиста светијег и узвишенијег позива, него што је позив хришћанског проповједника, и нико не мора толико опрезан бити да не сврне са правог пута, као што се мора да чува хришћански проповједник, да је много надмоћнији способношћу и I достојанством за оне које учи; нити смије да незна

/