Дабро-босански Источник

Стр. 456

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

Они су се о томе сигурно усмено разговарали, па ее то г. попу као паметно допало, па му онда рекао : одговори ти Бога ти тако, па нек се свијет моме питању и твоме одговору зачуди. А да није тако, зашто се онда неби г. попо задовољио са његовим усменим одговором, нег^ захтјева баш преко Источника. Види се нијесу чиста посла. После овога нузкно је још да се запитамо: Шта је дало г. попи повода да стави тако питање ? 1. Да ли се г. попи не чини да проповједи свију наших свештеника немају значајног утиска на народ ? 2. Да ли његов комшија (какви млађи) свештеник више пута говори народу, па то народ неприма ? 3. Или најпосле, да ли баш његова проповјед, г. попе, нема никад утиска на народ? Оно прво, т. ј. у име свију свештетжа, неможе бити, јер г. попо нема права -да у име свију свештеника пита, нити он познаје све свештенике, нити је пак истина да проповједи свију свештеника немају утиска на народ. Зар пречасни г. Давидовић говори онаке проповједи у вјетар ? Не, није могуће. Није истина да људи затискују уши кад он говори. Оно друго т. ј. ако му је дао повода његов комшија свештеник, који је може бити од млађих свештеника; онда је то из мржње према њему ставио то питање, те може бити да и сами г. попо у народу буши, труби и проноси рђаве ријечи за проповједи свога брата и комшије свештеника. А ако је тако, онда је то гријех! то је срамота за г. попу. Свештеници једни друге несмију опорочавати, а камо ли још против проповједничког успјеха свога брата свештеника, устајати и морално га у очима свијета убијати. Сад најпосле оно треће : Да ли му то, од куд није дало повода да тако питање стави, што баш његова (г. попе) еопствена проповјед т. ј. кад он проповједа неми утиска на народ ? Е, ако је тако, онда г. поио, имаш разлог. Питај. Али се други пут јасније изрази да то питаш у име своје. Јср ко незна треба да пита, те да се научи. Али непитај само Н. Н. Херцеговца — оба ћете у јаму. Питај брате, који су окатији. Питај и научићеш се. Нико се није научен родио. Г. попо! Ако од твоје

проповједи нема користи и нико је неслуша, а ти онда не тупи зуба забадава. Ћути, учи се и питај — казаће ти и научићеш се. Кад се научиш, онда говори и слушаће те. Биће користи. Има ће утиска. И ти ћеш тада бити и постати „вриједни и корисни радник ", а не као до сад „Филоксера", у винограду господњем. Ето тако г. попо, само други пут гледај к< га ћеш питати. Да пријеђемо на одговор г. Н. Н, Херцеговца. У самом почетку свога одговора Н. Н. Херцеговац упоређује старо српско свештенство и данашње, те од прилике вели овако : „Стари српски попо носаше опанке, сукнене хаљине, чувао је и надгледао свој тор и своје стадо ; плуг или рало држао је у рукама; орао је и копао итд. Једном ријечи радио је све што ради и сваки други земљодјелац. Дакле живио је потпуно, вели, народним животом. Зато је, вели, све добро и било, и зато их је народ и слушао, па ма да нијесу били ни вијешти проповједати. А сада, вели, када је попо свршио каноничко право , па још зна по мало латински, па је бацио опанке и од сукна хаљине, а обукао чизме, ципеле, пеглану кошуљу и мантију ; бацио плуг, а у руке прихватио „баштун", па попо сада лако и озебе и због тога по мало и мрси сриједом и т. д. И зато, вели, неће сада народ да слуша попа, па макар и знао вјешто проповједати. Ето тако, па још и горе Н. Н. Херцеговац разлаже и таке закључке изводи. Н. Н. Хецеговац неће да зна да је све оно, што он говори, и што хоће, несавремено. Стари свештеници носили су опанке и од сукна хаљине, и то је онда по невољи лијепо било, јер је у опште таки свијет био, и управ тако се је морало, јер раја и није смјела носити „чоју" и т. д. То су само смјели носити „царски синови". Свештеник, велиш, није умио проповиједати па га је опет свијет слушао. Е, али ако свештеник није умио проповједати, то и народ није био са знањем и образовањем, па су се могли слагати. За њих је тада то доста и добро било. Свештеник није морао учити ни знати много, јер ни наши непријатељи и душмани нијесу знали више, нити су се ондашњи непријатељи наши борили с нама умно, него више физички.