Дабро-босански Источник

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 46 7

Под истим градом у Чајетини хватају се велике рибе младице. Жао ми је, што би ме завео пут, кад би тамо отишао, те потанко описао; па с' тога се не могох свратити, а још би требало и Чајетину газити. Даље смо ишли равним доњијем путем (јер има и горњи пут преко Ретина, који је стрменит), и послије један сахат, дођемо на Ћ Језеро а . Језеро се зове, јер на том мјесту, кад падне киша, начини се повелика локва и мочвара. Код језера има једна чесма, кроз коју тече студена и здрава вода. По крај језера, на једној равници посједамо. Пошто се мало поодморимо, — а неки, пошто и грло поквасе, повадимо из бпсага јело, те ту ручамо, пијући и причајући. Послије ручка кренемо на сјеверо-источну страну, путујући, сад стрмо, сад равно; и послије два сахата, дођемо до ријеке „Рујевице". Туј Рујевица раздваја аустриску меС/у од турске. Прегазимо Рујевицу и пређсмо у турску границу. На прелазу нема никакве касарне, јер онуда не води пут главни у Пљевље. Оданде смо ишли мало уз брдо, па равнином кроз лиснату растовину, и послије 20 минута дођемо пред стародревии храм Усжнија св. Богородице, који се на једном брежуљку уздигао ; — око кога — у наоколо налази се, неколике стотине рецкастије растова. С' лијеве стране — одмах уз темел. црквени је велики растови дуб , средње виспне, а широк 8 мет.; који је гордо раширио гране, те с' једном страном прекрива цркву, а с' другом страном прави испод себе хлад. Дуб је стар преко 150 година. Исти дуб већ је почео трухнути. Много су погрјешили стари, — кад је исти дуб изникао, зашто га нијесу извадили, те је због њега и црква препукла одозго до пола крова, с' лијеве стране. Да није њега, црква би се и сада у цијелости налазила. По крову црквеном поникле су мале трешње и лијеске. Црква је сва од камена, а и кров јој је покривен каменијем плочама. Дугачка је отприлике до 8 м. а широка 3 м.

Цркви је најблизка кућа Лазара ДаниловиЛа, у кога стоји и кључ црквени. Чим смо дошли, распарталимо коње, па сједнемо одмарати се. Пошто нико не бијаше дошао цркви, то пукне из лаворвера два пут г. Тодор X. Вуковић, и да знак облнжњим, да се евјетина купи. Не потраја много, док ето Лазара ДаниловиЛа } носи воде и подобру ђевзу каве Чим нам дође викне: „Помага вам Бог бра&о, и добро дошли" : — „Бог ти добро дао и ! рекосмо ми. Рукујемо се и сједе покрај нас, питајући се за здравље. Лазар је човјек до 50 година; жути брци пружили су му се подуго. Средњег раста, паметан и разборит. Пошто каву попијемо, Лазар устане, те отвори цркву, и ми уљегнемо у нутра да се прекрстимо. Врата су помалешна. Пошто се прекрстимо, сви пзађу, а ја останем разгледајући. Црква је гведена на ћемер. На зидовима нема никакве елике> нити су зидови окречени ; него се види, да је зид сав од камена тесаника. На иконостасу има стару икону „ Јерусалим, икона Богородице, Христову и још двије три од хартије, али су залијешвене, а неке су и мишеви изглодили. У олтару не налази се ништа, осим камене часне трпезе. Ни пред црквом, ни у цркви, не налази се никаква писма, да би се бар знало, кад је црква зидана. Само више црквенијех врата с' двора, види се, гдје је био натпис, али 1е сав избијен. Сигурно, да су га Турци избили, јер из велике оданости према „ЈСорану", они су се насллђивали рушећи ђаурске богомоље, спаливајући књиге и избијајући поједине важне натписе. Јер што год посланик Божији, не донесе у „корану и , то не треба вјеровати. Па с' тога је грозни „ Омар и и спалио александријску библиотеку, мислећи принијети жртву своме пророку Мухамеду. (Сад ти он ужива у џенету с' хуријама!). Еј, шта уради, нек му Вишњи плати! . . . У цркви је за сад страшиво стајати, јер као што сам казао, преко средине је пукла тако, да се изнутра види, — кроз шупљину плаво небо.