Дабро-босански Источник

Стр. 448

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

штини да она проучи и стално одреди, јер ће се само до њена држања барем од прилике моћи знати број чланова Фонда, стање његова капитала, и добит са којом ће се моћи располагати, а тако исто и број невол.нпка. Тачка 16 и 18 нацрта правила сасвим су умјесне и оправдане, па би их требало по моме мишл,ењу и оставити у потпуној цјелини. Прије него завршим ово неколико скромни примједби, дотакнућу се још узгредно ријечи нашег брата Растка, који вели да би требало да се у правилима уврсти : да је сваки свештеник већ својим звањем (био он мирског или монашког чина) подложан прописима и захтјевима ове установе, и да се поради те да се протегне мета не само на Д. Босанску епархију него и на Херцеговачку и Тузланску. Обвезати правилима Фонда или каквом наредбом сво свештенство да је подложно установи, и да је хоће неће, море или неморе потпомаже, било би с једне стране и оправдано, а с друге стране и врло убитачно по саму установу. Оправдано би било, кад би било уређено свештеничко стање, па би сваки свештеник имао свој осигуран доходак, као код друге наше браће, који оваке установе засноваше, у таком случају неби могло нити смјело бити изговора да се установа не може потпомагати. — Али пошто то није изведено код нас, и пошто се неће ни извести поред свпју наши жел>а тако брзо и лако, и пошто је наше свештенство већом части сиромашно које због те неуредбе, које због сиромаштва и самог народа са којим и од кога живи, па је нужно и најпотребнијег издржавања, то би збиља у таком стању а при таким његовим околностима било не умјесно подвргавати га помоћу силе и власти закона овој установи. Тим прије што се никаква така добротворна установа силом и под притиском силе не заенива, и што та употреба не одговара њеној цјел,и. Искуством смо освједочени да све рамл.е што се под притиском туђе силе извађа. Па и овди нас то исто искуство поучити може, да би било свештеника, више који би због тога притиска и тачке мораш напустили ту добротворну установу и њењу племениту цјел,, него оније који би је помогли. Моје је мишл.ење у овоме : да је најбоље оставити на вољу свеппенству да се само промисли о установи и њеној цијељи, о својој будућности, па да је подпомогне. Свештенство пак без разлике

стања материјалнога биће свјесно и знаће цјенити важност ове установе — овог јединственог начина, којим своју и своје породице будућност осигурати може, појмиће нужду која му се сваким даном то више указује, да тај начин употрјеби па да себе и евоју породицу осигура; та ваљда је данас ако нигда прије увидило ту потребу да само себи помоћи мора, јер је мање више са свију страна напуштено и своме примишљању о опстанку и будућности остављено. Ја држим из освједочења о мени и неколицини моје братије, да ће сво наше свештенство добровољно примити ову нашу покренуту мисао и притећи у помоћ по могућности да се иста што прије оствари. Држим а тако и треба да буде, да овди у овој јединственој добротворној установи која се изкл>учиво нас свештеника и нашег опстанка тиче, неће изостати ни онај који је осигуран у својој будућности, а ни онај који је оптерећен породицом, а уз то сирома да улоге нема од куда плаћати. Први ће као богат свештеник, као патриота и искрен у Христу брат и друг своје сиромашније браће, помоћи ову добротворну установу својим улогом, јер му до тога стало није. Он га неће завалити него као таквог који га плаћа а подпоре не потребује, него је својој сиромашнијој браћи припушта да је уживају, уздићи као добротвора ове установе, као пријатеља и искрена друга свештеника. А други ће као свештеник чије је стање како рекох и у садашњости неосигурано а камо ли у будућности, појмити потребу тога осигурања, паће као искрен пријател, себе самога, и своје породице као њен старатељ и смртан човјек, који незна шта га чека дан шта ли ноћ, шта му може бити од данас до сутра, и у чему ће своју породицу оставити, поред своје највише потребе и сиротиње прегети, од свога залогаја уштедити и користећи се овом установом себе и породицу у истој барем за будућност осигурати. Та то може лијепим начином сваки учинити, нарочито кад му се олашка плаћање улога, и кад промисли да у ту сврху има плаћати само 15 Фор. годишње за први 10 година а доцније 5 Фор. дакле по 1 ф. и 25. новч. мјесечно. Зато рекох и остајем при томе да свештенству треба оставити на његову вол>у да по своме убјеђењу помогне и у живот приведе ову установу. Стављајући сваком на душу нека исту добро проучи и нека је подпомогне што је мо-