Два царства : роман
104 БРАНИМИР ЋОСИЋ
= Чекајте!
Младић се заустави. Био је већ код фијакера.
— Зар ми не би рекли ваше име» — упита што је могао љубазније човечуљак. |
= Заштог
— Тако. Можда ће ми требати.
= А ако вам не дам»
Младић учини покрет да уђе у кола, али се нагло врати. Постаја мало пред шћућуреним наследником, гледајући га смешећи се:
— Е баш ти лепо стоји тај хавелок! — Затим, извадивши једну посетницу он се забави тренутак гледајући како човек заврће рукаве да би је могао узети. — Мораћеш га само скратити. —
Онда се готово наљути на се и ускочи у фијакер.
Наследник прочита са великим чуђењем посетницу, на којој је било француским правописом и словима исписано:
Срба Мијушковић.
ХХ
Нашавши се у фијакеру Срба поново поче претресати све могућности. Излаза није било. Небо беше тога јутра ниско и влажно. Без сунца, са једва озеленелим ретким дрвећем, са мокрим зидовима кућа од ноћашње кише, улица изгледаше као затворена кутија: дисало се тешко, са муком. Срба пође пешице. Кретање га мало умири. Он поче прво гледати око себе, затим схватати у каквом се стању налази. Осети умор и глад. Још више жеђ. Сврати у прву бозаџиницу коју наиђе на своме путу и онако с ногу попи неколико чаша. То га мало освежи и окрепи.
Срба није био од људи који су склони очајању. Он беше просто запао у једну од оних моралних криза, које су у толико јаче, у колико се ређе појављују. Ако се томе дода нервно раздражење његово (јер све што је учинио за ова три или четири дана па било овако или онако — он