Два царства : роман
149 БРАНИМИР ЋОСИЋ
Радмила застаде и управи поглед на њега. Он издржа тај поглед не трепнувши. Очи су му биле сјајне и тужне, кутови усана непокретни; цело лице му је било једна одлично успела маска резигнације и бола: Радмили задрхта срце. Она прва обори поглед и настави да иде. Иза окуке, полегла по Сребрници, притиснута литицама, указа се воденица.
— Мени је врло жао, верујте ми. — проговори она најзад, после дужег ломљења. = Чега»
— Не знам, свега овога... вас.
= Немате зашта да ме жалите.
Они наставише да иду, ћутећи.
— Ја нисам крива. — проговори замишљено Радмила.
= Ви би хтели да будете начисто са својом савешћуг — Срба се насмеја, чувајући још увек на своме лицу онај горак израз.
— Зашто тај осмех>
= Онако. Човек помисли у једном тренутку да је добро видео и разумео, а после се покаже да није видео ништа, да није разумео ништа.
— Нећете рећи да сам вам дала повода2
= Ја не велим ништа.
Стајали су сада над самим воденичним јазом, плавим и непокретним. Около њих склапала се огромна клисура. Под водом се видело како се лелуја дуга зелена трава.
— Ја бих можда требала да будем строжа према вама... — изјави наједном Радмила.
— Зар се може бити строжи, хладнији, званичнији него што сте ви били за ово последње време у манастиру 2
Радмила као да не чу ово питање, већ додаде сасвим тихо:
= „али не могу.
Један мали осмех осветли за часак Србино лице; тај осмех Радмила не примети. Она настави: