Два царства : роман
152 БРАНИМИР ЋОСИЋ
— Све му то неће помоћи! Нека ми само падне шака!
Срба, који се налавио уз њега, нагло упита:
= И ви би га убили, када би вам се дала прилика» И узели после новац од уцене2
— А што да не бих2 Зар мислите да је он нас овде купио с тиме што нам о слави и сабору пред вратима оставља свеће и дарове То је разбојник, господине, крвопија!
— Али ви сте калуђер!
Никодим зачуђено погледа у Србу, слеже раменима и журно пође за осталим светом, својим крупним и расклиматаним коњичким кораком. Срба остави игумана, Никодима и патролу да уз врућу ракију расправе о томе ко ће однети новац у срез и како организовати потеру. Али ушавши у мрачан ходник он доживе још једно изненађење. Корачајући насумице он набаса на некога који се беше сћућурио уза сам зид. Њему заигра срце и чврсто шчепа прилику, скоро се баци на њу. Под рукама осети да држи неку жену. Очекивао је да жена врисне, али она само дисаше брзо и јако.
= Ко сиг — упита Срба тихо.
— Пусти ме, молим ти се господине — одговори она такође шапатом. — Па то си ти Достана. — узвикну Срба за-
чуђен.
= Јесте господине.
Њему одједанпут све то би чудно: Јеша пред манастиром, његова млада жена у манастиру.
= Па шта ћеш овде2
У то се у даљини зачу говор.
— Јој, ево игумана! — и пре него што је Срба успео да је задржи, Достана се отрже из његових руку и ишчезе у дугом ходнику.
Ход јој се није чуо. Била је боса. |
Пре него што ће ући у своју собу, Срба куцну на Карамарковићева врата. Радмила беше прешла из своје собе и седела је на крају Карамарко-