Два царства : роман

36 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

јетког, и често пута, тужног, сетног. Али како је то могуће, и зашто, — питала се узалуд Вера, — када њега цео свет волиг „Цео свет“ био је Верин разред, са својим тек започетим девојаштвима, са својим опасним и топлим сновима, несвесним жељама, слутњама ... Та треба само да уме да приђе! — узвикивала би даље Вера, смејући се са каквим би сјајним и ватреним погледима њене другарице гледале у њу, када би се повела, између часова, реч о њеном брату, сећајући се како би њене пријатељице румене и збуњене улазиле у њихову кућу, приликом славе, ако би их на вратима дочекао Срба. Међутим, од све те љубави Срба није узимао ништа. Чак и њену, Верину љубав, као да није примећивао. Био је деспот, оштар, понеки пут и љут. Али кроз све то Вера осећаше да је он добар и бољи, много бољи од осталих.

Он је само несрећан, — правдала га је она. — Можда га жена коју воли одбија, можда га... вара. Ах, када бих знала која је то... вештица! — иу

њеном малом и добром срцу купило се тешко и љуто негодовање, скоро мржња на ту непознату жену која је у стању да задаје толики бол најплеменитијем и најлешшем младићу кога је Вера познавала. И сада, када јој Срба кроз врата одговори онако љуто и оштро, она се, пошто проплака мало због изгубљене опере, усправи нагло, и одмах затим запита: ради кога» због чега> Она хитро обриса очи и образе (да професорка не би приметила да је плакала и да не би, приликом вечере, добацила Срби какав прекор) и сва забринута поче тражити разлог. И што је више мислила, ствар јој је изгледала јаснија: јутрос Срба беше весео, дуго се спремао, нарочито се обукао, три пута се враћао од капије ради заборављеног часовника, марамице, штапа; цело поподне провео је ван куће, негде је био (то је било ван сваке сумње) вратио се у мрак, ујурио у своју собу, и залупио за собом врата... Дакле... Вера више није сумњала. Али овог пута она, стојећи овако