Два царства : роман

38 | БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

разум, срце, у општој. паници нагло разузурене среће. Вечерас:: празнина, туга, он лежи на дивану и пита се узалуд шта се то догодило у његовој унутрашњости, шта је то видео, осетио или наСлутио нарочито, зашто се сва та радост сурвала, тако без разлога и тако коначног

У једном тренутку он помисли да треба да се исповеди Радмили, да у ње затражи помоћ. Он седе за сто и покуша да срочи писмо. Направи неколико почетака и онда напусти све. Узбуђење му је све више и више расло. Он с тешком муком успеваше да повеже своје мисли које су му се све брже и брже мешале и откидале од правог смисла. Што је најлепше било, када се упита; најзад, шта хоћу» — он с очајањем примети да не зна не само шта хоће, него ни шта му се у ствари догодило, ни шта му се догађа. Он се препаде тог бунила и у једном маху отвори врата, претрча предсобље, и скоро утрча у очеву собу. Прелазећи праг, он помисли, мало наљућен на себе: шта ћу ког ђавола овдер Али та последња мисао била је тако брза, тако бледа, да се изгуби у сећању пре него што се и заврши добро. Већ идућег часа, он се видео пред оцем, у тој малој соби, пуној књига и прашине, бачен на колена, са лицем на професоровом крилу. Он није плакао; он чак није мислио. Заједно са руком која се беше спустила на његову сагнуту главу, он осети још једно чувство празнине и тишине како се спушта на његово усплахирено тело. Чуо се стари сат, чуо се црв у храстовом столу, чуло се у дворишту маукање Принца. Принц је остао пред вратима, — севну у Срби мисао; али одмах: — како је добро овако!

Он подиже најзад главу и управи на професора један светао и блистав поглед. МИ онда, сигурно, јасно:

= Професоре... ја бих да постанем човек!

(Отац га је гледао ћутећи, упорито, држећи још увек своју руку на синовљевој глави. Понос му -није дао да дође до речи, радост му није дала