Два царства : роман

42 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

мог. Чинило му се да то неко други из њега говори, и то неверовање да он изговара те речи ишло је тако далеко да скоро није осећао ни покрете својих вилица, ни трептаје свога грла. И на крају, он беше радознао и жураше сам себе, жељан да чује што пре шта ће даље рећи:

— Али све то није оно што сам хтео да кажем. Шта се мене тичу цигани! Као да не могу живети без њих: Оно што је страшније то је, да ми се догоди да изгубим... — Срба се збуни. — Добро. Простије: сретнем тако извесну личност. И сав протрнем од једног новог и чистог осећања. Осећам да се преда мном налази нешто чему сам тежио тако дуго; да се преда мном налази оваплоћено оно „што сам мислио да је неостварљиво. Срећа је ту, на домаку руке, је лиг Ни најмање! Одједном оно осећање срамоте, о коме сам ти говорио, као да си целом свету само и увек лажне динаре раздавао, обузе ме, јако, тако јако да те до срца заболи. А када надвладаш стид, осетиш страх пред тим чистим и невиним погледом, страх да те та невиност не прозре, не види, не разуме; на крају, страх да, и ако те не прозре, ти сам нећеш на крају учинити што гадно, гнусно, подло, ради чега ћеш некада у будућности поново морати обарати поглед. Ја ти све ово говорим много простије него што је у ствари, веруј ми. У животу, то је много страшније, и сложеније. Један пут страх осетиш од погледа, други пут од нечег лепог што видиш у пролазу, трећи пут од нечег што је само као опомена да постоји један други свет мени недостижан. неразумљив, од нечег ситног, безначајног, на пример ...од прстена. .

Проговоривши ову реч, Срба се трже. Он је дисао ужурбано, лице му је пламтело, он беше поново пред оцем на коленима. Он скочи и тренутак не знађаше шта да ради, да ли да остане, или да изјури из собе. Он се сети како је Радмила истргла руку из његове, како је нагло села, како журно почела да навлачи рукавицу. Ја је морам