Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА = 45

неваспитању, љубав мржњи, допадање недопадању, памет глупости. Нема ни краја ни почетка, ни смисла ни несмисла, жена је само жена (свеједно какву косу има и какве очи!) маса топлог и меког ткива, која трепери несвесно и изгубљено у чврстим рукама човека (свеједно шта је он и какво одело носи!), постајући у том врховном часу један мајушан, потчињени, покорни део једне огромне, захуктане, несхватљиве васељене.

Можда само случај беше крив што у овом тешком часу онај „страни“ човек из снова беше узео Србин облик, његове јаке и светле зубе, његов широк и срдачан осмех, његову величанствену прилику младог варварина. Био случај или не, он беше узрок овом ненадном телесном буђењу и Радмила све јаче осећаше страх. Јер поред тога она беше у том непознатом младићу открила нешто драго и блиско. Близак јој је био звук његова гласа, тешки покрети његових широких плећа, начин на који је заваљивао главу када се смејао, обешењачки поглед који је севао испред накривљеног шешира. Било је у целој његовој особи нечега што је Радмила некада волела, у чему је некада уживала. Она отвори очи. Аутомобилске светиљке су брисале испред себе својим светлосним сноповима калдрму, пролазнике, зидове кућа. Откуда та блискост» Откуда»2

Један нагао заокрет аутомобила је трже из тих заморних снова. Она сасвим дође к себину исти мах (видевши под светлошћу фарова једну мрачну и повучену господску кућу, гвоздену ограду и између ограде и куће мали градски врт) она осети нешто као велики стид, нешто необично, срамно, једно осећање које се може имати када вас неко затекне у наручју човека, једно осећање које се може имати када вам ветар открије колено и покаже подвезицу, када вас лекар разодене и стане својим хладним погледом и прстима испитивати ваше тело. Код Радмиле тај осећај срама би појачан и јаком грижом савести, Тек у том тре-