Два царства : роман

48 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

ним. Или можда, Радмила несвесно вољаше његове милоште, његов мирис, његову браду којом ју је голицао играјући се са њом, његова колена на којима је тако поуздано седела, његове широке груди на које је она скривала главу кријући се од старамајке, уверена да јој се ту не може ништа догодити; можда оне прве шетње, са руком у руци, Васином улицом до Калимегдана, буђаху у девој|чици непознате сласти од којих у њеној души још и сада тиња носталгија, јер тих уживања она више у животу не сретер

Радмила је нетремице гледала у портрет; она беше толико утонула у то магловито узбуђење, да скоро потпуно заборави на Србу. Она је стојала пред Хаџијом, другим речима пред својим сновима. Да је тако доказ је у овоме: она никако, цело ово време од пристаништа до куће, не помисли на чудно понашање Србино, на наглу промену у његовом расположењу, на питање поводом прстена. Јер она у том тренутку праћаше оно што сеу њој самој догађало, јер Срба не беше главна личност у тој драми. Оно „главно", то је била она, њена младост, чежња, њено незадовољство. Срба је био само један леп портрет који је у њој пробудио њене снове. Радмила постоја још један часак, затим се поче савлађивати, спусти поглед са слике, уздахну. Опет јој паде на ум, да иза тих врата, на која је она наслоњена, седи онај који ће је можда спасти. Она у последњем часу и журно додирну прстима своје увојке који су вирили испод шешира и онда тихо отвори врата.

1Х

Он је седео за столом, погнут над цртежима. Ниска стона лампа, под великим зеленим шеширом, осветљавала је јарко само широке листове цртаћег папира, ишараног црвеним и црним линијама. Цела остала соба налазила се у полузеленкастој сенци. Осећао се јак дувански дим; било је загушљиво топло, јер пећ беше ложена.