Два царства : роман

сл сл

ДВА ЦАРСТВА

пријатеља, понесена једно према другом, не пазећи на речи, не обзирући се на зло које једно другом наносе, искаљујући он дане слутња и мрзости, она дане спутаности, све под тим пригушеним речима, око тог незнатног разлога. Понесена својом ненадном храброшћу, затим постакнута новим увредама о каћиперству, ветрењаштву, о лакоћи карактера (Зар ниси побегла из очинске куће» — викао је Карамарковић. — Ето ти твога васпитања! Ето ти твоје озбиљности! Када се ниси 60јала оца и целе породице и када си све њих умела заваравати, и заслепити, што не би мене, болесног, који те пушта да идеш где хоћеш, и то без надзора!) — Радмила се не уздржа и одговори:

__ Без надзора! А шофер кога испитујеш»

— То није истина!

— А бакшиш што му дајеш»

— То је било једном.

— То се понавља већ неколико месеци.

— Па и да се распитујем. Са таквом женом као што сити...

— Не био ме узимати.

— И нисам требао! — И онда, скрнавећи најдражу успомену, и своју и Радмилину: — Девојка, девојка која долази у стан... У осамнаестој години! Ах, где ми је био разум! — Затим, све више и више заборављајући да је он био тај који ју је одвео, све више заборављајући на читав низ доказа бескрајне љубави и оданости Радмилине од његовог повратка из рата: — То је крв која говори из тебе! Тако је! Ти ниси крива. Крив сам ја јер сам знао из какве те породице примам.

— Моју породицу остави на миру! — врисну Радмила. — Ако је моја мати била само мала радница, ако је мој отац био необуздан, они су бар поштени, и њихова је прошлост чиста. А твоја2 А твоје породице» Имате ли уопште прошлости која се сме знати2

Радмила хтеде још да говори, али у том часу виде како Карамарковић, преморен напором, пребледе и како се затим сроза.