Два царства : роман

62 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

часу када Радмила отвори врата, човек пређе праг. Он стаде, подиже главу... И наједном, видећи Радмилу у црнини, он викну промукло:

— Где је Митар

По изразу њеног лица могло се видети да она не чу ништа. Држећи се за довратак, она прелазаше полако погледом човека који још увек стајаше на улазу, преокупљена, као да хоће да ухвати одједном и да утуви све појединости његовог обличја и његовог израза. Она полако спушташе поглед.

— Где је Мита!» — већ сасвим неразумљиво викну човек, али тај узвик би загушен једним очајним женским криком.

Полетевши најзад према своме мужу, Радмила се стропошта на под, обгрли његова колена и поче их жарко љубити, сасвим изван себе; затим њен загрљај поче да слаби и она се полако сроза на под, без свести.

За све то време Карамарковић не учини ни један покрет. Он виде како се и последња нада угаси испред његових очију, и уместо свега другог, он имаде само један мали горак осмех; један осмех који је био очајнији него сви крици, све сузе, сва очајања. -

ХЛ

Могло се очекивати да ће повратак кући и жени, дакле оној средини из које беше задуго истргнут, утицати благотворно на Карамарковића. Јер се деси, да све оно нарочито што рат извуче из човека, буде потиснуто натраг у помрчину од часа када се овај нађе поново у своме тихом крају, од часа када поново настави да живи у својој старој околини, са старим навикама. Колико је њих, који су били најстрашнији хероји, а који сада поново и са љубављу раде свој јагњећи посао професора, чиновника, столара или цигљара!: Међутим, повратак кући, затим ужурбана и преплашена нега Радмилина. само још више раздражише Карамарко-