Дела Војислава Илића. [Књ.] 1

пејеаа

личност, ни као реформатора наше поезије и лирике. Нама данас може изгледати мало чудновато да се значај поезије Војислава Илића није толико ценио за његова живота, колико после његове смрти, и не толико у „књижевним“ круговима колико у широј, интелигентнијој публици. Примера ради, Г. Данило Живаљевић, уредник књижевнога часописа Коло, писао је у Ошаџбини за 1891 годину, дакле онда када је Војислав био у цвету и на врхунпу свога уметничког стварања, да се он „игра стихова, и све се више, на своју штету, удаљава од народне појезије“.1) То наивно мишљење, да се уметничка поезија не сме „удаљавати“ од народне, било је готово опште мишљење тадашње критике, и на свакога песника који народну песму није сматрао за извор и утоку сваке поезије гледало се попреко и с неповерењем. ЈЕ. Радован Кошутић, данашњи професор рускога језика на београдском Универзитету, који је имао поетских. грехова у својој младости, нападао је Војислава што му песма није „јунаком грев, кукавцем страшни бич (ђ)“ и препоручивао „кад змија народ љуби, нек песма шкрипне зуби (!) нек зовне на поклич“. Г. Д-р Радован Кошутић био је „мјетежнаја душа“, што би рекли Руси, и Војислав, који је толико волео отмени мир и јасне линије античкога укуса, правио је свирепу алузију на писца збирке Пламенови,

1) Ошаџбина за 1891. Књ. ХХУП, стр. 387. ХУШ