Дела Војислава Илића. [Књ.] 1
НА СТЕНИ
Зевсова пламена стрела на стену удари доле, И стена на двоје пуче... Брујећи у току своме, Водопад растресе гриву и обе раздвоји поле, И бурни његов лет ; Са горском студеном струјом у пветне потече равни, У туђ, у далек свет. ·___У рано пролеће тамо сурови горштак се вере, · _ Слушајућ срдите вале, што храшће столетно ломе; | И смело, над понор нагнут, мајкину душицу бере, И пева суморну песму о тужном растанку своме; | ИМ чудни његов глас У мени душу стреса, кб лахор што стреса крилом Зелени вити клас.
а оваца ва о пољ
ПУТНИК
С успоменом драгом, и занесен њоме, Ја се журно враћам завичају своме.
Зрак се дневни гаси... Кроз брснате гране Лаки шумор лети у далеке стране.
Већ позната стаза преда мном се вије, Беласка се, краде и у маглу крије.
И дом стари ту је. Над њим месец сија, И ноћ шири крила, спокојна и тија. 75:
Севана = јак 4455 рана ЈАВА У чак БАРА АШ 5 ђ
Пе ИТ а