Дела Војислава Илића. [Књ.] 1
У НОЋИ ~ | | за даљна брда бели дан се скрива, | И тавне ноћи -повија се сен; | | „Дубрава кема, кб да вечност снива, Ј
Потмуло хуји... У засенак њен
| По уској стази ја се будан крећем, А И слушам шумор кроз дубоки мрак, ћ И гледам земљу, окићену цвећем,
И жудно пијем миришљави зрак.
Преда мном поток вије се и краде Коб сјајна пруга, светао и чист,
И баца искре на гранчице младе, На шарен џветак, на зелени лист,
Уокруг мене тишина је само, Кроз брсно грање бледи месец сја Ја блудим даље... Ал кудар и камо2 Нит' разум каже, нити срце зна!
Почива земља, почивају људи, (Осећам чисто како дише ноћ;
Ал моје срце, али моје груди, Спокојства слатког не познају моћ.
'Па ипак, ја бих до зорице ране, Блудио тако по тишини тој, Слушајућ' како дотичу се гране,
И тихо шире тајни шапат свој