Дела Војислава Илића. [Књ.] 1
| '
ЛИ -ешниј- пиин би а пе Поа А њи =
А љупки, немирни Љељо, сретнувши седога старца, Хладнога Бореја, рече: „Куда си пошао, стари 2“ „Идем на небо горе, на земљи места ми нема, Јер вредни ратар, синовче, за мене слабо већ мари, (Он слави Љеља сад“
А лукави дечко тужно спусти главу И плакати поче;
„Свет и мене гони, поведи ме горе, И ја сам сироче. : Гле! ја једва идем, издала ме снага, А и како неће, И руке су моје малаксале давно ; Држи ово цвеће!“ Растужен и збуњен старац стењући рашири руке, И бокор пролетњег цвећа пажљиво поче да ређа; А кад је свршио посо, он рече спокојно тада: „Но, сада, синовче драги, пењи се на моја леђа,“ Љељо се попе, а Бореј се диже, И тако с њиме пред богове стиже И небо грмну од смеха и јеке,
Кад ступи уморни старац, украшен читавом баштом
Зелене кукуреке....
Џ
ЛАДА
Студена зима је прошла, И вечно љупка и млада,
На снежни Коледов престо За њоме пролетњи лахор из
мајка се подиже Лада. мрачних планина стиже, 79