Дела Војислава Илића. [Књ.] 1
љ —_ ои вајн ои пса љанивјио п об. дива ава ава сва ој
Крај сниских ограда свуда висока трава се пружа, Где бршљан узвијен ћути и дивља вије се ружа. Тамо на суром вису кроз маглу, танку и плаву, Јелен је, у скоку своме, над понор спустио главу, И рујни вечерњи зрачак, што земљи сунашце прати, Са лаким трепетом и љупким његове рогове злати. Вече се спуштало благо,.. Пролетњи данак се скриво, ИМ пвстно стресајућ грсње ветар је хладнији биво. Од свуда провеје струја тишине, миле и благе, Уморно појећи душу мелемом љубави драге.
Лада, у нежној бризи, у мирно сеоце сиђе
И тихе вајате и стаје нечујним ходом обиђе,
ФОбиђе поља и горе — и поглед на запад баци,
Где топлог, пролетњег сунпа последњи трптаху зраци. Од једном забруја песма, па тихо хроз ноћ се краде, ИМ Лада с чуђењем заста и песму слушати стаде:
Лакокрила љубазл, Лепи Љељо, несташни! Са пветнога престола, Са ланцима ружичним, Са стрелама злаћаним, Владај нежним српима, Владај људским животом! ј У“
Још песма престала није, а страшан вихор се диже, Брсно се заљуља грање — и Љељо на земљу стиже. Божица подиже очи и груди пратиште јаче,
Ах нагли подухну вихар и танку копрену смаче
Са њених мраморних груди. Над главом божице свете
Песме В. Илића (6) 81
. ге
МУ УМ