Дела Војислава Илића. [Књ.] 1
Већ се губи жарко лето, И пролећа вене крас јоште мало зиме ето, Да поздрави мразом нас. Чуј! На школи разлеже се Назшег звона мили глас,
_ Кб да вели: Скупљајте се, Мајка школа зове вас!
ПОСЛЕДЊИ ГОСТ
Поноћ је одавно прошла. У крчми никога нема, Осем крчмара старог, што згурен, крај топлог плама, Нретура дебелу књигу. Напољу мртвило влада,
И ситна кишица сипи и густа царује тама.
У том се купање зачу. У крчму уиђе нагло Чудноват некакав гост; усне му грозно се смеше; Из празних шупљина очних студена пустош се шири, У. руци држаше косу. То смот ледена беше.
Крчмар је дремао мирно, држећи дебелу књигу, Кад самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме, Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа сопствено име —
И за тим у буџак оде. Из танке полутаме Страшно се кезила отуд... Ветар је са влажном руком Тресао прозоре мутне и тешка храстова врата,
Звиждећи кроз празну крчму суморним и страшним звуком
84