Дело

18 Д Е Л 0 крупшш Гарибалдинцем. Око њих поседало десетак старијих Талијапаца. слушајући пажњиво распру. која се водила у неком талијанском жаргону. Ко је онај господин ? запитах ја лагано једнога. — Мајор Р., бивши Гарибалдијев ађутант, одговори с поносом Талијанац. Препирка беше стратегиске природе и као да се тицала напада на Требиње. Мајор је пздао у ватру, бранећи своје гледиште, н уза сваку трећу реч викаше: «али, ја вас уверавам, кеатенп — зашто ли га зваше акептеном”, кад се талпјански каже капитанијо, бог ти га зна!... Џиво, ја, богослов, властелин, каванар, мрнар и опаичар, ноћисмо поред огња са Шумадинцима. Влајко Шапчанин одликовао се не само као тамбураш и певач, него и као велики ђаволан, који иас је још дуго забављао. Ноћ ми је прошла као У бунилу. Које доба беше, не знам, кад се диже велика граја, и сви поустајасмо. Грајући пођосмо не знам куд Проглушаваху нас разни узвици у више језика. Мн једва нађосмо капетана, који је, идући, као и они пред њим, једнако запиткивао, шта је ово? и на што је? — али је ишао за гомплом... У свитање заузесмо положај, на падежу једнога брда. Кроз маглу назирало се Требиње, а под његовим бедемима комешао се црни мравињак. Дознасмо, да се то брдо зове Тројичина Главица, и да ће Турци јутрос у велнком броју покушати да заузму манастир. Капетан седе на један пањ, одупро лактове на кољена, лицем заронио у прегршт, па ћути. Нас осморица бејасмо око њега; Гарибалдинци одвојено, Шумадинпи одвојено, па и Херцеговци и међу њима војвода. Од једном настаде такав тајац, да се могао чути и најмањи шум. Ја сам чамао, измењујући са Џивом исиод гласа неке не • смислене примедбе. Богослов се крстио и шапутао молитве, Трже ме гром и страховити узвици. II кад скочих и видех дим из пушака, чух грају „напред”, видех и чух Турке, опет сам у несвестици рекао: «откуд иуче гром.? Па без циља и засопке испалим свих шест метака из револвера...