Дело

Друго такво једно право, као што рекосмо, јесте непрекидност законодавне власти. Али је оно такве природе, да се, по самом духу Устава и смислу свих његових одредаба, оно већ садржи у Уставу, само што није добило нарочитога израза. А како је оно важно не само с гледишта чисто скупштинских нрава, но и са гледишта опште државне политике и управе, то је неопходно потребно да законодавац изведе консеквенцу уставну и забележи је нарочито у закону, како се нама чини најприродније у закону о изборима народних посланика и у закону о пословном реду у Народној Скупштини. Природа саме ствари казује да, као год што не може бити прекида у извршној, власти, нсто је тако не може и не сме бнти у законодавној, или Другој половини уставне власти. То је прпродна, логична и кеминовна последица начела: да прекида у властн не може и не сме, у једној правној земљи, бити. А како у уставној земљи уставну власт представљају Краљ и Народна Скупштина, заједнички, то и њ-ене половнне, извршна и законодавна власт, морају увек ту бити, јер једна без друге не представљају потпуну земаљску власт. Тако би требало п морало бити све и кад не би било чл. 101. Устава, а кад је и он ту онда се друкче не може ни замислити; јер свако друкче гледиште на ово питање морало би носити на себи печат сумње: да се прекидањем законодавне власти, за време распуштања Скупштине, жели намерно ослабити један Фактор уставни на рачун другога, што је противно и уставној теорији, која увек иретпоставља равнотежу уставне власти оба Фактора, да и не говорнмо о приликама које такво тумачење и саму извршну власт може иоставити у немогућност да се, на случај баш њене или опште државне потребе какве, не могне користити незамењивом улогом и помоћу Народнога Представништва. ЕкепедиЈенс у сазиву а<1 ћос старе, раснуштене Скушнтине, који не могу да обиђу ни заступници гледишта: да је распуштена Скупштина престала правно постојати, показује коликоје противно гледиштс слабо и неосновано, кад мора таким мерама да прибегава, које баш утврђују нашу поставку, јер очигледном чине, и противничким признањем, иотребу непрекидности законодавне власти. На против наше гледиште природно тече из саме уставне теорије, из ирироде власти, и