Дело

Д Е Л 0 58 пз смисла и духа самога Устава. Њему не требају никакви експеднјенси. Оно се састоји у иросгој и логичној Фбрмули: Стара Скупштина, и иосле распуста, иостоји правно са свим прерогативама својим и као целине, и као појединих, саставних делова в * својих, народних представника, све до дана избора нових посланика, т. ј. до свршетка рада Главних бирачких Одбора. Да је расирава законска овога „питања“ важна н са гледишта нуније слободе избора, а нарочито још н са гледишта недо: пуштенога и неоправданога утицаја извршне власти на отежавање избора иојединим старим кандидатима, што се равна, у кра.јњој линији, утицању на састав п склоп Народног Предстивништва, — то се јасно показало на практици*у 1982—3. години, кад је извршна државна власт атаковала нарочнто на старе иосланике, који су, природно, били и кандидати за нове изборе народннх цосланика. Ово је нарочито, оиет, важно за Србију где се уставна права Народнога Представнитлтва текутврђују, гдесуонајош тако млада, н где је до јуче извршна власт располагала с три четвртине уставне власти, па се духови још Ј’еднако крећу у старим навикама које су јаке и дугом практиком од двадесет година очврсле и укоштаниле се

Да би права и прерогативе Народнога Представништва биле и живо дело, да би оне из писанога закона прешле и у обичај и нарав друштвену, потребно је да сама Народна Скуипггвна будс нотпуно свесна њих, да се она свима њима тако да кажемо нрожме од главе до нете, да их она сва на изуст зна, да је вољна н готова суревњиво их и умешно, а стално и непрекидно, бранити од противних старих навика и од нротивнпх могућних нокушаја насртања и слабљења. Она мора на њима бити веома осетљива, и свагда све последице из њих извлачити. Право једно вреди Факгички само у толико у колико се стално и свесно врши, у колико оно има својих мушких, истрајних и свесннх носилаца. Кад је у пнтању нраво нншта није иезначајно и ситно, све је главно п важио, нарочито у ово.ј прелазној периоди док с) старе навике ј >ке и снажне. У том се не треба варати.