Дело

КПЕЗ МИЛОШ У Љ У Б ЈБ А Н И Из путничких белезвака д-ра Мил. Р. Веснкћа Море је ударало јано о обале, а густа и јака киша била је као из кабла одозгор, кад сам остављао последњу кућу у Опатији, и хитао да кроз Волоску што пре стигнем у Матуљу, одакле сам ватреним колима требао да продужим пут даље. Пека тешка сета обузела мп је била душу, и ја сам, згрчпв се у углу затворених кола, некако инстинктпвно понављао онај познати стих «Мајке кемам да јој јаде кажем”, и погледао на ријечку луку, па се мислима преносио на онај мали трг, па ком је сриска црква, а за тим у собу на горњем спрату пза ње. у којој, у светитељској смиреностн, у овом тренутку шил.е Богу молигве наш неустрашими борац на овој удаљеној мртвој стражи, прото Шорак. Док се још и последњи пламен светлости с ријечкога пристаништа није изгубио, ја сам мислио на ту уважену старину, на тога челик Србиио, којн ме је својом благошћу, својом побожношћу и својим српскпм одушевљењем толико занео. И, одбачен од оних, у којима сам гледао уточиште душе своје, ја сам, суморан и зловољан, ускоро при брао све своје мислп око овога човека, који је, остав саморан, иосветио сав свој живот својој цркви и своме народу, који свакога вечера склапа своје уморне очи с молитвом, да му јутро дпнесе Српству бољу срећу. Уцвељена и ожалошћеиа,. његова душа нашла је уточиште у молитвама за урпски народ, п кад му је Бог одузео жену, децу, браћу и сестре, он је био