Дело

21 Г 0 Р А К X Л Е В војчицу са дететом на рукама Мало, болесно дете превило јој се преко руке и непрестано тихо-, једва чујно, јечи. На његовим бледнм образима, жућкастом челу и готово белим уснама, видим онај јасан знак, који ми на први поглед каже : ово се не лечи ! Учитењ рече иза мојих леђа : — То је моја мала . . . најмања ... И после помилова дете и уђе брзо за мном у собу. У соби с једне стране дугачак, дрвен миндерлук, само на две уже стране украшен шареним јастуцима, испуњеним сламом. Више њега обешено огледало са црним, испрсканим рамом и за четвртину изломњено. У другом крају стоји сандук прибијен уз зид, са истрљаним странама. а на њему послужавник са две просте чаше и једном великом мтеглом” у којој се белн ушећерено слатко. Па онда, иза врата, као неки чивилук без застора, и ту обешене старе ствари и међу њпма једна канија без ножа. На једиом прозору видим саксију и из ње штрчи само један струк жута шебоја, па и он већ полу свео. Кад седох, осетих да шушти слама. Учитељ поче да трља руке и да нас нуди. — КаФу, воду, слатко . . . шта је по вољи ? Ја захвалих, али он се не заустави само на нуђењу. Његова Савета диже онај служавпик, да га боље спреми. — Само да овај испит прође — рече он после — па ћу се већ боље покрнити ; купићу један орман, мало ствари за кућу, ово, оно. Већ . . . лако је кад се има повишица (и он још жустрије и живље протрља рукама), за то и радим овако много. Дан, ноћ што се каже. После смо ћутали једно време, док ја не угледах кроз прозор свога кочијаша, па се дигох. — Молим, кафу, слатко ! . .. викну учитељ. — Хвала, рекох, од срца вам хвала, али да уграбим бар колико толико овај део дана, кад сам и онако задоцнио. Било ми је лакше, много лакше и оно врело сунце, но она хладовина у његовој соби. Пред механом сгоје кола спремна за пут. Коњи се већ у велико бране од мува, а копите им се не видс из прашине.