Дело

Д К Л 0 570 Да бп ее што лакше могао појмити данашљи положај Босне неопходно је било потребно, да ее упознају еве оне Фазе, кроз које је прошла Босна; јер данашња је ситуацнја Боене, вели он, неноередни ресултат њене прошлости. Тако, у ирвом одељку, нрелази у кратким потезима псторпју Босне до њеног пада под Турке: а у другом пак, прегледа све важнпје догађаје за време турске владавпне. У трећем одељку разлаже, како замршена ситуација нре окупацпје није долазпла од тога, као шго се тада веровало на западу, што је зао 'Турчпн злостављао добре и мирне Хрпшћане. Не, та је замршеност последнца односа нзмеђу Мухамеданаца и Хришћана у опште, којн су нарочито бпли комнликовани тиме. што је бнло две врсте Мухамеданаца н две врете Хрншћана. Добрп и мирни Хрншћани, како нх он назнва, имали су мање да трпе од турских чиновнпка, а впше од самовољних својих господара, словенских Мусломана. Ови, носледњн, не иопуштаху ни за длаку од својих Феодалнпх прерогатива те за то врло често сељацн. Хришћани, убнјаху евоје господаре, а турским властима беше немогућно да пронађе убице, пошто је међу Хришћанима владала велпка солпдарност. да би пре пропало цело село са старим свештеником, него што бн се пронашао убица. Пошто је овако прегледао нрошлост Босне он пристуна, у четвртом одељку, нзучавању данашњег расположења духова са неком надом, да види јасно. Стара сс да упозна, шта су данашњн Бошњацн, њихове особине, њнхове осећаје н аспирације: после чега вндите одмах: како Аустрија разуме свој задатак н указује њена ередсгва, којима ће })ешити тако тешку пробле.му. Доласком Аустрије у Босну, он налази, да је свечано установљена савремена иолитичка толеранција за с-ве. Становништво како је бпло сиромашно, тако је и остало и ако се мислило, да ће бити каквих гоњења н експроприација у њпхову корист. Познато ie, да у Европи нема државе, која бн впше од Аустрије заштићавала католпке, па је се но окупацпјн мислило, да ће католнци ужпватп неких нарочитих нривнлегпја, али гога нема, велн нам он. Католика од утнцаја у Босни има врло мало. п ако их има, то су већнном многобројни хрватскп ОФицири п чпновници. Њиховим се утицајем шири у Босни н ицеја „Велнке Хрватске“, о којој сањају хрватски нолптичари, који мисле, да ће једнога дана моћи створитн једну аутономну краљевину Хрватску, коју бп састављала још и Босна са Далмацпјом. Они и говоре Бошњацима католичке вере, да су Хрватп и да њихова земља нрипада Хрватској. Становнпштво „Gi\ co-orientale“, како га он назива, „могло би да захтева за себе нме : „Србин1<, иошто то само име означује једну расу, веру, обичаје, н т. д.“ За оне, који су присталице Велпке Србије, нисац вели : да су издајници с-воје земље — н ако не мисли тиме да каже. да нису лојални ирема аустрнском цару. Али сам тај Факат, продужава даље, да постоје снмпатије за Србнју, ствара велнке тешкоће Ауетрији. па и сталну опасност. Пз свега тога писац закључује, да је земљиште нестално 'за сваки озбиљнији рад, где такво расположење духова влада. Писац наро-