Дело

572 Д Е Л 0 Овај је одељак најинтереснији, јер се у њему износ-и ресултат владиног рада. Поред земних и гвоздених путова, земљорадње п индустриЈе, -сигурности и верске толеранције, овде се говори н о подизању школа и цркава, школској организацији и т. д. Да би нисац што боље нагласио беепристрасност и толеранцију ауетрпјеке управе у сваком погледу, он велн да је влада толерантна чак и према извес-ним предрасудама (sic !), које у Босни владају. Међу њима је и ова : „Срби уображавају. да је латинска азбука ђавоље дело. и неће да им се деца њој уче“ ! .. Ето то је, што је писац могао да изнесе, о активности и раду ауетриске управе, носматрајући све то, чини нам се, кроз ружичасте наочаре. ' у последњем. шестом одељку, који је за нас од особнте важности. писац вели : пошго сам признао у оиште заслуге аустриеке политике у Боснн и човека који је њена душа, нећу да сакријем ни извесне стране овс аустриске активности, које ми изгледају слабе. Тако. на првом месту, то је до крајностп развијена бирокрација, која патн од т. з. paperasserie, т. i. од непотребних п бескорисних админпстративних Форама, које убијају дух иннцијативе и предузимљивости. Писац наномнње, како му је причао један његов пријатељ, директор неког великог индустриског друшгва у Бечу, да је морао учиннти огромну преписку за ствар од 20 крајцара. Отуда је у Боснп половина Аустрнјанаца чиновник. а друга половнна проводн време чекапћи нх но канцеларијама и надлештвима. Писац се чуди да види у Босни тако развијену администрацију. што можда не ради ни Велика Бриганија са њенпх 280 милпона становннка. За то страхује да једнога дана Калај не подлегне тој paperasserie својих рођених чиновника. Другн узнемнравајући спмптом аустриске бнрокрације сасгојп се у сталном кретању чиновника, са једнога месга на друго. Напменовања се не врше за једно одређено време, јер чиновннк не остане ни две године на нс-томе месту, што није никако за земљу као што је Босна. Огуда видимо, вели он, као природну поеледицу те спстеме, да се чнновннци не иптересују за сгановнике, па ни за земљу у опште. Један је чиновник иричао нашем ппсцу, „да се баш uefle ваљда са надлежне стране ?) да се зашггересујемо за земљу и становннке : за то сам се н решио, да водпм само рачуна о своме напредовању“. 0 овом деликатном питању, које прети будућности саме Босне, иисац оставља Калају н његовнм чиновнпцима да га појме. Писцу је пала у очи још једна велика мана ауетриске управе, која допушта да се међу чпновнпке развиЈа фаворитизам. Старн и способни чиновници су на мањим местима, а млађи и неискуенији заузнмају прва месга на државнпм степеннцама. За тпм указује још једну велику погрешку, која је такође дело бнрокрације, а то јс „манпја за увођењем државних монопола.“ Он је томс протнван, са економског гледишта, јер лко се продужн досадашња епстема, Босна ће кроз 25 година представљати један облпк колектпвног социјализма : tout а l’Etat, par l'Etat. Ну