Дело

УСТАВНА II ДРУШТВЕНО-ИОЛИТИЧКА ПИТАЊА 53 Палмерстоном, у Руселовом министарству *). PIcto тако владалац може за поверење састава кабинета да бира између два ривала првака, као што је опет случај био с Руселом и Палмерстоном, наравно то ипак само онда кад су снаге доста једнаке и кад се успех не компромитује, т. ј. кад је јак изглед да ће и један и други моћи успешно руководити пословима на дуже време. Из онога што смо још у почетку рекли о међусобним односима министара и односима кабинета према Крунм, може већ доста јасно да се обележи и карактер односа кабинета према Скупштини. Ако је кабинет постао из средине скупштинске и ако он представља већину њену, онда је он, у неку руку, њен руковођа. А да то буде у истини, да он у Скупштини с правим ауторитетом могно водити послове. да може доста покретну и променљиву масу већине стално руководити и с њом државне послове и са системом и брзо свршавати. да може већину као компактну целину држати и личне прохтеве и штетне угицаје појединаца скупштинара сузбијати у интересу целине — кабинет неизоставно мора бити увек пред Народном Скупштином као једно тело, које има тако да кажемо само једну воњу, само један глас, само један план, само једно мишљење у сваком важнијем питању које пред Скуиштину дође било иницијативом кабинета, било иницијативом Скупштине. Свака разногласица у мишљењу министара, ако је иоле важније природе, и ако није у напред навешћена шеФом тако да јој се тим у почетку одузме политичка важност, врло се штетно одазива на аутоЦ То је један интерееан и карактеристичан елучај. Палмерстон, као министар •спо.ђних послова, хтео је да води спол.ну нолитику без пкакве контроле краљичине, па јој није саоиштавао шта радн. Услед тога је принц Алберт 2. апрнла 1850. г„ у нме краљице, писао лорду Руселу, као председнику министарства: „Краљица има права захтевати од лорда Иалмерстона да је он поевећује у ток послова својих н у тежње полптике за коју је погребно њено одобрење ; н кад она на што свој пристанак да. онда да се политика не удаљава од свог ирвобнтног иравца, да се од ње не крију важна акта и да се не чини употреба од њенога имена а без њенога одобрења. А то с.ве лорд Палмерстон чннн, и то не из заборавности или неиажње, но нз нринципа и са чудноватим постојанством, не гледајући на напоре краљичине да тога не буде “ Палмерстон је и после овога нисма продужио да радн нсто онако као и дотле, за то је краљица онет писала и захтеве своје у четири тачке изложила. Министар је и ово писмо примио, без протеста, оставши и дал>е на свом месту. Кад је, нак, после две године, Палмерстон посланику Француском честитао Coup đ’Etat, ма да је влада решила да држи •строгу неутралносг, онда је краљица заједно с министром председником тражила да Лалмерстон одступи.