Дело

8 Д К л о

говорити с њим. говорио је иреко срца и љутио се без узрока. Више у њему није гледао јарана, него крвног душманина . . . . Станко то не опази. Он управо и није могао ништа опазити. Његове су очи биле затворене за све, само не за Јелицу. Он је видео само њу, њену дугу, смеђу косу, њене грахорасте очи. њено румено лице . . . Она му је била сан и јава, он је само о њој мислио .... Тако су нролазили дапи... Као зликовац свој злочин. тако је Станко крио своју љубав. Није пуштао ни зрачка светлости, да падне на душу његову, да је осветли ... II мислно је : нпко о томе не зна ! А осећао je да се мора некоме поверити ; морао је имати некога, с ким бп могао о том говорпти, да би му души лакнуло .... II науми да све каже Лазару. II, баш. на Илијин дан, око велике ручанице, срете се с њим у шуми. — Јаране ! — рече. Лазару паде мраз на образ. ал’ му не бн на ино. Он се одазва. — Ако Бог да ? — У шуму ! — Да тп кажем нешто ! Лазар стаде. Он му ириђе ближе, и. носле обпчног иоздрава, рече : — Много сам премишљ’о да ли да ти кажем, па, најпосле. велпм : ако њему nehv, ia коме hv. — A пла то ? — пита Лазар преко срца. II он му се исиоведп. Изнесе му душу и срце као на длану Још га замолп : да он иомене његовој снајп, Мари, не би ли она матери казала! . . . — Стид ме, јаране ! . . . Стид, Бога ми ! . . . Не бн ја то смео казати, па да ме ко.веш !.. . А ти смеш ! . . . II опда. јаране, ако милостивп Б )Г што да, ти си побратим ! . . . Тако смо рекли ! Лазар се мењао у лицу. Горела му је црна зем.ва под ногама .... — Oheui ли, јаране ? . . . Он нешто промумла кроз зубо. па окрете леђа и пође. — Та стани мало. да разговарамо ! — рече Станко.