Дело

X А л Д У К 0 Т А Н К 0 17 Сганко још не беше прпсебан, па нпје могао нп да назре опасност која му је претпла. Са.свим равнодушно је завлачио прст у руие које је куршум па његовој капи начинио.. Једино што је ocehao, бешс : да га глава заноси.. Момчад се љутила. — 'Ohe да убије што му је одскочио, н што га је оборио!... Срам га било !... впче Станко Јуришић. — Онда сам требао п ја њега, што ми је одскочио !. . — Нпје ! — впче Шокчанић — Требало би од Црне Баре начннити гробње !... И док се још младеж .путила, сунце се журило своме смирају. Сепке дрвећа беху огромне ; чак и сенка човечија беше већ као грм. . Од Дрине је пиркао свеж поветарац. — Ево ноћи ! .. ’Оћемо лп кућама ? — викну један. — Можемо ! — рече неколицина. — Ајде ко ’оће ! II почеше се разилазити у малим гомилнцама.... II Станко се диже, узе Јелицу за руку па пође најлак. .. Осећао је умор п клонулост... И нпкако не може да се освести, да дође себи, и да разуме све што се деспло... Нешто, као нека грмњавпна пз дубииа, збуњиваше му мозак. — Е, брате ! — рече он тихо, као да самом себн говорн. Јелица прошапута : — II баш теде да те убнје ? Он слеже раменима. — II то због мене ! Као да му неко опали шамар, оп се трже, разрогачи очи и погледа је страшним погледом : — аЗбог тебе ? !...» — «Због мене !... Зар ти незнаш ?.. А он те одавна мрзи...” Станку на један пут иуче пред очима.. Он се сећао свега; сећао се како га је Лазар избегавао ; сећао се како је узвпкпуо: «Јелице !... Сад играј I...” II у његовој се души нешта закува.... Нешто чудно, алп страшно... Неш1о што он, до данас, никад ие осетп... дело III 2