Дело

468 Д Е Л 0 Доцннје, кад је оно неус-тавно стање постало стално, бнла је Данска предмет двоетруког омаловажења у туђннн. Смејалн су се онпм чуварпма права, закона н морала, којн су управљали овом лнлипутанском земљом на такав начин, иестало је бпло сваког поштоња према народу, којп је допушгао с годпне на годину. с десетнне година на десетнну, да се тако с њнм ради. Оно што смо ми Данцп пначе извршили у новије време, мало је пажње обраћало на се. Највеће, што смо предузели, преображај у нашоЈ земљорадњн, брзи и ваљано изведени прелаз ка новом облику ироизводње масла, ннје био подесан да привуче на се нажњу. Поводом бсчке свегске изложбе у 1873 години у G-azette des beaux arts један Француз, неутралан судија за Данску, ношто је доста оп ншрно говорио о умегннчким изложбама Шведске н Норвешке, не написа ни једне речп о нашој Отаџбпнн. Наше учешће у иариској светској нзложби 1878, чак п по сведочанству свпх данских лнстова. бнло је тако несрећно и снромашно, да je Данска, ако нећемо да је упоредимо са Сан Марином и Монаком, најниже стајала од свих земаља на свету. Тада се у Паризу врло често чула једна реченица, која би ваљало да је пред очима свима Данцнма, као страховита, ужасна изрека, која је једном о нама изречена, али која у истини не бп требала ннкада да се сме нзрећп: Le Danemark s’ efface. Le Danemark s’efface, то јест : Данска ce гасп, нестаје је њено име не долази више у бајци. Данска ocTaj'e нза кулиеа не долази внше на сцену, или се с-потиче иреко својпх ногу, кад полазн н пде. Ова реч извесно nnie носледња и једнна реч нз туђине о нама, али је најсилније, најстраховигије од свега што је о нама речено. То је реч. о којој морамо мнслптп. Она је одговарала иотајноме страху многнх. Имаједна реч, која се у оно време често спомињала, не лакомислено већ у очајном болу: Ми смо народ осуђен на смрт. На супрот овом болном утиску није било нн једнога дово.љно убед.љпвог звука у свој радости о Данској, која је нашла нзраза у офпнијалннм клубовским песмама. Ннје никога било, којн сс не бн радовао буковој шуми, илн месечпнп на Сунду п Белту, нлн частп, којује Данска залагала у мннулим данима у рату илп некад п данас на науку п уметност. Алн нред нама је било тешко питање : да ли се мн налазнмо у покрсту на више илн на ннже ? II врло је зиачајно, што је највећн народни лнричар, који је нај гласнпје узвикнвао „Жнвела Данска!“, Koin јс шта впше једно време ударио скоро само у впкање ура, пре неколико годнна своју љубав к отаџбннп нустио да одјекнеу књнзп, којаје нсшто без облпка, алн ко.ја је значајна, „Преписано‘*' — то Јест ђаволу, пропастн преписано —књизи чнји је смисао истн као н натннса једне књиге покојнога Олденбурга: Наше распадање иродужено — наше распадање нзвршено.