Дело
K Р 0 3 Г Р 0 Б Љ Е 63 тих дана рђаво служило, и н i случај да узмогнемо ићи, не тражимо му другу до ону најобичнију нратњу, коју смо н дотле имали. (Мн смо јо имали колико да се види да за нас власт зна). Киша која је као пз кабла лила, није нам допустила отићи чак до Соколице; место до тамо, ми смо нзншли у шетљу путем који њој води, да видпмо ставе Нбра и Ситнпце, н ирилично се задржали иосматрајући хватање рибе у Пбру. Сав овај део Мптровичке околине ванредно је живописан и пружа красне ногледе. На жалост, он изгледа впше диваљ но што је у ствари, и лепоте му често су, ако не и увек, негледане: онај који зна ова места, занет је мислпма о несигурности у којој је, а менн је, опет, сву нажњу заузео бпо један Митровичанин, казујућп ми поједпна места, где су се Арнаути сачскивали у заседе, ноказујући ми гробне белеге овде погинулих Арнаута, и причајућп ми о Амет-аги, с ким ћемо се, п не знајући за то, у скоро •састати. Пдући, дакле, тнм путем стигли смо до села Рудара, о којем сам ти мало час рекао неколико речн. Сгигав ту, еељани нам саопштише да је војвода манастира Соколице, кад је сазнао за нашу намеру походпти овај манастир, сматрао за дужност изићи нам у сретање, да нас до манастира спроведе. Врјвода је Арнаутин Амет-ага, качак, мој новн познаник, о којем ћу да ти причам. Пспред нас на једно 150 метара налази се вис, иза којег. у залеђу му, стоје густи мркп облаци. На позпв наш. с њега је сишао Амет, стаснта људина, наоружана мартинком н богато окићеннм револвером за силавом, око којег стоји и неизбежни nojac с куршумима. Силуета његова, коју сам угледао чим се указала на врху брега, изгледала ми је необично велика н импозантна, и ми сви, п пре него што би било време како бп смо се руковали с Амет-агом, устали смо на ноге н прнлазпмо му на сретање. Он нам долази на бесу. Пришав нам иоздравпо се са свнма н одазвао се понуди да седне, никако међу тнм, не скидајући погледа с зантнја из нратње нам. Њих је увек према себн имао. Пушку држн тако да му је увек на домаку. Опазих да почешће баца погледе иза себе: управих н ја своје тамо, и, не далеко, угледах на вису три Арнаутина, који с Амета ннкако не скндају погледа. То су њсговп пратиоци и нријатељи, који су дошли да му се. на случај какве невоље, нађу. Ево зашто je Амет сад качак. Пре неког времена неки Арнаути заселн су били за једну стену путем којим смо u ми сад дошли (уз ну г су ми је показали) и сачекалн неког свог крвника. Брат Аметов. Мујо, дечак од петнаестпну годнна, наиђе овим путем, м, смотрив ове људе. пође да види који су Обссан какав је био, он, прилазећи им, опали на њнх. Они му одговоре нз пушака, ну не погоде га. Он опет опалп на њих, на што они саставе пушке и на месго га убију. Отуда се између њнх u Мујине браће развије крв, ну заваду су могли измирити ислахати, комисије нарочито установљене за мирење крвова између Арнаута. На једно три недеље нред мој долазак у Митровицу, другн брат Аметов,