Дело

66 Д Е ,1 0 овом народу. Сулејман ми је причао. да, кад су убили једног Арнаутина, који је светио крв, мајка га je, мртвог, дочекала речима: два пута сам ее веселила, први пут кад сам те женила и сада. Појамно је, онда, да ће се тешко и наћи људи, који ће се примити, у земљама нод овнм погодбама, неблагодарног иосла, да посредују njtu мирењу „крвова“. и, тога ради, с-ама државна власт, у иоследње време, предузимала је од своје стране кораке, да на томе путу учини нешто. То еу они пслахати које ти мало час номенух. Ну тешко да ће имати уепеха. Тренуцп кад Арнаутин пали иушку заслепе га : рекох ти, мало час, да је Иса, бежећи, бацао с себе одело, а, ире него што је убио седмог, он је скинуо с пушке погон. само, како рече Сулејман, „да се не би што год заврзло“. Да се опростимо с Ахметом. Дарован од нас „да деии купн шсћера“, и изјавнвши евоје задовољство што ее нознао са мном, „јер рече — ко зна можда ћемо кад год један другом требати : доб]>о је што смо се познали“ — он се дигао и лаганим и поузданик кораком упутио се откуда је и дошао. Три његова иратиоца већ су се дигли и очекују га. Док му нрође беса. коју је, нас радп, узео. он тада дању неће моћи никуд излазитн. Ноћ му стојн на расположењу, алп п тада сваког тренутка треба да очекује пуцањ. Кад сам се растао с њим. мени, наученом да у човеку гледам увек узвшене душевне покрете, био је отужан живот Ахметов, којемује сада друг мартинка, а мпсао, о којој се стално бави. крв u освета1). Ја сам, често а нарочпто пос-ле овог суерета. мпслио о Ахмету и о свима његовим једнонлеменицима, нашим непосредним суседима, и. не један пут, мисли су ми биле праћене жаљењем на чин, да мп и њих познајемо исто толико мадо колико и друге, онет блиске нам суседе. па, можда, колико и себе саме. Да не идем даље од Бугара, које смо до нре неколико дес-етина година сматрали као своју најрођенију браћу, мал' те не као један народ с нама. Па шта ми данас знамо о њима, о њихову државном и душевном жнвоту? Није тешка реч да не знамо апсолутно нишга. Оно мало. што се о њпма у нас може нисаног наћи. последица је не нашег интересовања о њима, с разлога што бн то требало знати, бнло ради оних интереса који су нам заједннчкн. бпло ради оних који су нам супротни, него нотребе у којој* се налазе наши новинари кад им греба испунити ступце својих листова. II све то матерпјал је добивен из другс ]»уке, оне која гаје прибирала ношена нарочитим мислима. Нешто мислених људи, што је прошло кроз данашњу бугарску кнежевпну, а којима су познати одношаји гог краја, док је он бно tvjicku ‘) Надаи.е Ахметово да ћемо „можда кад год један другоме требатн1*, неће ее испунити. Кад су ове Оелешке биле сређене за штампу, сазнао сам да је погинуо. lloследњог Рамазана (марта ове годнне), кад је пошао из Пољетнна, једног нетка, у село Иланн.е, да клап.а у џамнји, која се тамо налази, сачекао га је у селу Жужи крвник му Алидовић, из Раова, и на место га убио.