Дело

71 II 0 Г 1' II .1 Е Ш II Л А JI тако бн се они прекладали по иб сахата, док њојзи пани на памет, да nbe дома : — ilx, ја још стојим ! — Па тешто, остани још, зауставља је Стојан. — Не ћу, не ћу, нисам свезана за те... Тад би весело к’о кошута одскакутала низ чаршију, а он би глед'о за њом, све док не бн зашла у сокаке... Други иут једном, десн се он у послу, а ето тн ње: — Шта радиш? — Ево, имам посла. — Хоћеш да ти номогнем ? — Не ћу. — Е не ћу нп ја! А он одмах остави noc’o: — Знаш ли шта, Соко ? — Шта ? — Ја сам баш нешто мнслио... — А шта ја знам, шта си ти мислпо... — Није него к‘о мислим да те нешто запптам. — А шта ? — Бога ти би лн се ти удала? Она се сва зарумени, па онда удари у смпјех. — Кажи мп, вели он. — Па за што сам ђсвојка. Стојан се сада чисто збунн. Стиднији он него ли она. Док се опет прибра: — А би ли ношла за ме ? упита је. Она мишљаше да је то шала. — А ко ће ноћ’ за те ! окосн се. — Хоћеш ли ? — Не ћу... — Ама ја тебе озбиљно нитам! рече Стојан, иа се уозбиљч. — Е — онда не знам ! одврати она. Па огрча кућн к’о да ништа ни било нпје. * До неколико дана, на се отвори н догана.1) Почеше ирикуиљати многе радилице, па готово све сиромашније жене и ђевојке иотрчаше тамо, к'о на варен пилав. Кажу: плаћа добра, а noc’o није велик! Ово иуче но свему Мостару па богме дознаде и Сока. Њојзи се одма’ допало, кад се без велика носла може доста зарађивати, те одмах отрча матери да јој каже. ‘) Творница духана.