Дело

њпховпх дела, како бп, њпме ce руководећи, могао процењивахи шха y дпхературп о њпма вредп пажње, a шта не вредп. Створивиш на овај начпн јасну слику р свакоме засебно u о свима скупа узетнм као представншџша једнога перпода п посдедовачпма једнпх учитеља, ппсцу on лакшс пошло за руком задовољихи захтеве добре композидпје, којој 6u y овоч случају пмао бпти задахак олакшатп чптаоцпма чптање п разумевање- Да лп je г. Шрепед, пишућп ову своју књигу, имао све ово на уму ? Од одговора на ово тшхање зависи и оцена овога најновијега дела г. Шрепелова, п ако бисмо хтедп да нам она буде тачна, на посхављено бпсмо .пптање моглп одговорптп парадоксом : књига г. Шреилова може бити корпсна, u ако није добра ; што y њој може бпхп од корпстп читаоцпма нпје од писца, што je нак пишчево није добро. Да бп могао бпти јасан, овај парадокс треба пзвеснпх објапгњеља, која ћемо ce потрудпти да дамо својшх чптаоцпма прегледајући садржпну п начпн састава ове књиге г. Шрепелове. Прво реч две о садржтхни. Прегледавшп летимпчно y првој глави сво]е књпге руску књпжевност од првих joj почехака na до нашпх дана гохово (схр 3—33), г. Шрепел нам пзносп y друго] главп о рускоме роману погдеде Вогијеве п Брандесове, (схр. 3i —Bß) a y хрећој нас упознаје са развојем реализма y Руспјн (89 —121). II ако овај први, присхупнп део чпнм добру трећпну књиге, те je према осхадој садржини несразмеран, не може му ce замерихи да нпје на своме месху ; шггања која ce y овпм главама додирују, схвахе ди ce само правидно, кадра су помоћи бољем разумевању дела појединдх књпжевнпка, о којима ce говори y другом. главном делу ове књиге. Из многобројнога нпза руских приповедача, чија су деда украс hobiijb руске књижевносхи, г. Шрепел je изабрао, да о њихову живоху и делима проговори, Гогоља, Гончарова, Тургењева Досхојевекога, Садхикова-Шчедрина, Гаршина и Толсхоја. Каквим ce разлозпма г. Шрепел руководпо y овом пзбору, хо нам нпје нигде казао : ади ce нама чини, да je он могао од првога дела, y којем je пуно понављања, одузехп ако не впше, a оно бар толико схрана, колпко бп било похребно, да ce проговорп нека о Григоровнчу п Писемском, предсхавницпма школе писаца чехрдесехпх година, п_о Гљ. Успенском п Златовратском, одличним предсхавницпма народњачкога правца y белехрисхици. Ељига химе не би шшхха добила y својој обимносхи, a много би добила y похпуносхп, хе 6u баш химе боље одговорила задаћи коју je и г. Шрепел нарочихо имао на уму ; наши би ириповедачп пмалп пред собом сву обласх посмахрања руских приповедача, како нам je она предсхављена y звиховим дедима, a не би им зар било некорисно сазнахи и како су ce они односиди према разноврсшш појавама из обдасхи својпх посмахрања, Нашн приповедачи пахе од једноохраносхи, којој je донекле крив и сам живох нашега друшхва ; упознавање рада руских књижевника могло бц их, бар y неколико, ослободихи од ове мане. Како je наша књижевносх врло снромашна y делпма ове врсхе, књиха ће г.

521

КРПТПКА II БПБЛПОГРАФПЈА