Дело

462 Д Е Л 0 „Хајд’мо да се одморимо, Ламбере, јер нам н онако ваља сутра равити и бити свежи за пут!“ „Шта ти мислиш, Бога ти? — Вар да је без „збогом“ оставим? Та она још ништа о свему н не зна!“ „Тим боље ! Она ће се већ утешити — хајд’ на спавање !“ У место свакога одговора, Ламбер се крупним корацима упутп нреко моста ohoi' малој узвишицп, што води у најелегантншу чајџиницу кијотску. Камене степенице олакшавају пењање ; прекрасне старе криптомерије осенчавају широкп кров, укусно начињен : ноточић жубори средпном лено урећене баште, што за кућом лежи. Кроз грање прастарих растовпх дрвета шапуће ветар своје најчудноватпје мелодије. На широким је терасама већ било света. Сгранци и домородци, иа и читаве породпце по вас дуги дан, па и до пола ноћи, седе тако у „мачијај-чија“-у (чајџиници) или по „ријоритаенама“ (каванама). Лепе и гиздаве девојке, осмехујући се на госте, служе их чајем, дуваном и укуеном рибом, која се „тај“ зове. Разнобојни лампијони расиростиру чаробну свестлост, а у големим бронзаним полијелејим* горе свеће огромне величине. Ове две елегантне појаве из Француске беху ту познати гости. Кад се нојавнше на тераси, Кисаја, газдарица ове чајџинице, приступи им са страхопоштовањем. Она се, по староме јапанском обичају, баци пред њима на земљу, додирну је лицем, иа се нодиже и очекиваше њихову зановест. Истим irx начином поздравише и лепе „незанеи (келнерке): оне им на све четнри ирићоше, кикоћући и смејућн се, чучећи на предњим окрајцима својпх дрвених ципела (нанула), искрећући руке према леђпма, и то на начин само њпма својствен. па опет смејући се н пиштајући. Најзад се опет на све четири удалише испред њих. Унознатп већ са земаљским обпчајима, Ламбер и Бресон заузеше места на некој зеленој асури, која беше глатка као огледало. Одмах им једна „незана“ принесе две дрвене шамлице, које беху лаком нремазане и препуњене дивнпм шарама. Ламбер нареди да му се донесе „саке“ (јако пиће, које се од ппринџа градц), док Бресон остаде при националноме пићу — правоме, отворено-жутом чају. Ово не зато, што га је волео да пије, него из опрезпости, јер су баш некако у ночетку те исте године два Енглеза, који беху у служби јапанске владе, ноћу тешко израњавнли „самураји“ (незадовољници), те их за цео живог осакатили и онеснособнли. Осам младпх девојака изидоше из једне одаје, тамо иза огњишта, на којем се чај вари, па заузеше меета посред гостију. На себи нмађаху богато свилено одело. Певале су п свирале у гитар. У паузама се говорило н смејало — Јананцн се, у осталом, много и врло радо смеју. Бресон, који само нешго мало беше јапански научно, брзо је ступио у најживљи разговор с младим дамама, које га скромно и иоверљиво окружише.