Дело

KPIITUKA II ПИиЛИОГРАФИ.П 4v3 всћ утрвена иута, тражиги по иеиозиагим стазама нове иутевс Подлегавшн утицају етаријих сиљетскпх песника, први су дубровачкн пегннци иримнли од љн\ језнк, да љнме пишу, ма да њнме нису говорилп у своме родном граду. Од тога је после мучно бпло одусгати, u познијим н.иховпм последнпцима. Што се једном усвојило, то се по том дуго држало као иравило, које је тек лагано губило од своЈе важности. То је исто вредило још у већој мери за облпк н садржпну пссннчкпх производа. Сувремена песничка школа у Пталијн није могла нс пматн утицаја на младе Дубровчане — тако су биле често, јаке п изукрштнне везе н.пхове са Нталијом. Подлегавшп утнцају талпјанских песника, онп су морали усвојитн од њих н облнке н садржину н тим самим везати сс конвснцнјоналношћу, која иодсеца крила сваком жнвљем нанредовању. ПГго ово угледање, иокрај свс своје снле, нпје уснсло бпло омести дубровачку лирику, да се нстнна лагано али ноступио ослобађа његовпх стега, само је један доказ више, да дубровачка лирика нпје бпла мртва копија сувремепе јој талијанске поезије, него да је у њој бнло сила крје требају па да књпжевност може напредовати. П ако су се последнпци Менчетића н Држнћа поглавиго држали иодражавања обрасцнма нровансалске поезије, која је, пресађепа ио угледу из друге руке, морала бнти у супрогности са реалннм животом који је у поезијн требао да нађе одјека опет се п у њиховпм песмама све чешће налазе покушаЈи, који сведоче о сзе јачем утпцају народне ноезије. С почетка се овај у гицај нарочпто опажао на Језпку, а ио том п иа духу умегннчкога певања. Песме Менчетића н Држића, испеване ио угледу и у духу народнпх иес-ама. нпеу остале без подражавалаца. Њпма сличних иесама можемо наћи н у свпх бо.внх песннка дубровачких, према чему би слободно бнло нредвиђатп да бн, тим иутем ндућн, дубровачка лирика на крају крајева пзпшла на чпс/гину, на коју је сувремену нам лирику нзвео својпм песмама Бранко Радичевпћ. Развнгак дубровачке лирнке у том правцу није задржан, него оамо успорен утицајем класичне поезије, којој је Д. Рањпна бпо најзнатнијн преставнпк. Кад се о самој стварп добро промпсли, овај је утицај био потпуно оправдан и на евоме меету. Нп јодна врста књпжевнога рада не достпже од једном иајвећи стунањ савршенства. Нлатннм еиохама обично нретходе дуже нлн краће, тише нли бурнпје перноде, у којнма им сс ирипрема зсм.ђнштс. Да би дубровачка ноезша нзвела на свомс земл.ишту лптерарнп проблем Ренесанса: спајање модерне инсппрације са лепотама аитичке ноезцје, пре свега је требало упознатп сс н одомаћиги те лепоте, како бп ее ио том боље приљубпле и јаче срасле са народном садржнном, која је гребала да дође сгрујом народнога иевања. Д н н к о Рањпна је радно у овом правцу, јер јо бпо одличаи познавалац клаенчних језнка и лнтература. Отварајућн својпм несмама и орпгнналнпм и преведеннм нова врела дубровачкој лприцн, Рањнна нпје био нредусретљпво примљсн. Судећи ио једној његовој сатнричној иесми (стр. ), изгледа да се и нротпв Рањине, због ове новпне, днгла