Дело

чу како се другоии договорише о знацима за саоиштавање година. А имена беху исписана илајвазом на табли, на катедри на зиду, па и на ноду. Таблу наместише тако, да he се исписана имена видети сама оданде где he етајатн ђаци, а од стола и катедре табла изгледа чиста. Све беше спремно. У школп настаде оно обично брујаље. нред доласком настгвнпка. Тек по неки нервознији ђак устане нагло, обрне се и разгледа око себе, па кад видп да сви седе мирно и он се стиша и седне. Само јодан отоји замишњен код прозора и посматра пмњара пред школом како се иогађа са еимнџпјом. Пињар му даје шаку трешања за симит, а овај пружио капу и, по свој прилици, xohe да му се она напуни. Најзад се погодише за две шаке, на обојица седоше да једу трешње н симите. Онај код прозора поче да пљуцка, нппну се по џепу па, сигурно не нашавши тамо нншта, узе да хода rio школп.. Један изађе на врата. да видн „иду ли.” — Има ли који двојку резултат ? — запита један. Сви ћуте. — Добро је, —• продужи он. — Чича заседава, а тај не даје двојке из иеторије. Пера обрати пажњу на ове речп и прими их к срцу. — Пст ! иду ! Чича ! — викну онај с врата и дотрча на своје место. Женске побледеше. Обузе их трема, и ако је свака била сигурна са исгштом. хМушкарци се само утајаше. Брава шкљоцну, врата се нагло отворише и на њима се појавн, ако не Дицерон, а оно Чича, који се трудио да личи на Цицерона. Одлучним, младићским кораком, прнђе ои катедри и побожно екрсти руке. Ђак изговори молитву. — Седите. — рече он, рашпри испитпи списак па н сам седе. ПроФесор Историје седе за сто, ггротрља чело па, немаjyhn шта друго да ради, узе да гладн косу на глави, и ако је била добро углађена. За то време Чича, преко наочара разгледа !>ако не би ли опазио кога да се уилашпо, те да га нрозове првог. Видећи да су девојке збуњсне, прозва једну, па стаде да тражи једног мушкарпа. Перн закуца срце и стеже му се дисање. Али он погледа у ирне наочаре слободно и отворено, знајуНш да he га то