Дело

шао на улицу. Срећом становао је близу мене и после неколико минута били смо тамо. Пред вратима његове собе стајала је газдарица и плакала, знао сам да га је сиротица волела као своје дете. Кад нас угледа поче да нарнче, «ох, тешко мени ; да виднте самочпта је учињено од нашег Андреје. . Ударио га на смртно зликовац неки. Да Бог да и Света Богородица паклене га муке спопале па га и у гробу не остављале". И код тих речи старица се прекрсги баш као да се молнла Богу. „Умреће нам, умреће нам еирото дете” продужн баба „а њсгова га жалосна мајка неће ни видети . Јао тешко њојзн, тешко њојзи”. Стегох срце, па заједно с другом уђох к њему. Код њега су већ била два наша земњака, медецинара, који су га још на улицп срели ношена, и указивали му прву помоћ. Сиромах, нзгледао je већ као хЧртвац. Склоп.вене очи упале у орбите, лице жуто, воштано, а што је правило ужасан конграст са скоро опраном, црном косом, што је стрчала испод једног широког завоја п лепила се доле око ушију ; полуотворена уста п иза бледих усана два реда здравих белих зуба, па онда обе шаке укочених ирстију у конвулзијама, — све то, изгледало је страшно. Да мн нису рекли да је то он не бнх га никад познао. „Је ли жпв ?“ загштах, не знам н сам зашто, шапућући. „Јесте“, одговорише они. ((А хоће ли остати жив ?“ „Сумњамо, рана је здраво опасна“. II ту ми рекоше да га је неко ударио сабњом ио главп впше десне обрве, и дубоко засекао «Ако само остане жив до ујутру“, иродужи први медецинар, „молићемо кога npoi>ecopa са клпнпке да дође, ако буде могао, па ћемо већ онда знати може ли шта бити од његаи „Вала, ако нешто остане жив“, продужи други, „мислим да ће пмати највише да благодари оном пешкиру, у који му је бнла глава умотана и којп је залржао- крв, без чега и ако не бн умро од ране умро бн од излива крви“. „1>о ли му је то могао увити главу у пешкир п зашто?” шггао са.м нх ја.