Дело

ПЗ МОЈИХ УОПОМЕНА 23 кТн но смеш ништа да јав.Баш”, рече ми он у пола.нутит, «ја теби ово поверавам колико ти да знаш а не и неко трећи*’. . Па онда сасвнм промењеним, мпрним гласом дпдаде : «ово што је са мном бпло, морало је бнти, ти сн то канда и заборавио? “ „Шта сам заборавио?” запитах га пе разумевајућн 1Бегове носледње речп. „Заборавио си да ме је чекала скора несрећа; заборавпо сп онај мој сан, ону девојку у бе о обучену којој ннсу дали да ми приђе и моју нропаст. Сећаш ли се да је, кад смо је оно ирвн пут вндели, бнла у бело обучена?“ Хтедох да му кажем да у то не могу никако да верујем. али бојећп се да га не увредим, оћутах. ,,Па онда тп знаш,“ продужп ои, „да оне мене нпсу тра* жиле, но да сам им се ја сам тако рећи наметнуо.“ Ту ућута па после као да се присети нечему, додаде : „Ево прочитај само, п пружи мн оно писмо што је дотле држао, ово мн она пнше.“ Узедох писмо н почех га читати „Знам да сте извап сваке опасности, за то сам се и усуднла да вам наппшем ово неколико речп, н поново вас подсетим на мене; да вас молим за опроштај што сам била узрок толикој вашој несрећи, нећу, јер и да мн опростите, на шго немам право, то ми не би било довол.но. Ако хоћете кунпте ме, и спомнњите мо на зло догод будете живи, алн само не мислито рђаво о мени. Ево како је текла ствар. „Чим сте вн пали, облнвени крвњу, п он и онај његов друг одмах су се растрезнили. Он се бно толпко уилашно да је дрхтао и п iTao шта да радимо с вама. Ја сам казала да хоћу да останете ту, да Rac ја негујем и да одмах ношљемо ио докгора .ал’ они су, на предлог моје тетке, (ал' нећу да вас н дање лажем, она ми н није тетка,) на њен су нредлог решилп да вас изнесу из куће да не би каква год сумња пала на нас, п то су њпх двојица кришом и извршили. Чим су вас ионели наша вам је слушкиња увила главу у пешкнр, да ие бп крв капала. „Опросгнте ми дакле,• опростпте вп најбоњи човече на