Дело

зп Д Е Л 0 У осталом толико и чини. Не зна-м како су о томе мислпли за живота Бранко Радичевић и Војпслав Ј. Плић. Бранка нисам познавао био је много старнјп, а с Војиславом нисам се ннкада дружио, ипо је м*'Ого мла1,н. Али за Љубу мислнм, да се могу ујамчити, да је мислио, од нрплике. као и ја. А ево како ја мислим: Ако је коме српскоме песнику стало да му будем захвалан и овога п онога света, нека се заветује да се неће одазвати иозиву одбора, којп се буде саставио после моје смрти да ми исплаче прилоге за моју „споменицу“. Јер кад ми на ум падну свн они стихови што бп се просулн на моју мртву главу, на кад помислим, колико бпх се нута морао преврнути у гроб>\ верујте, господине уредниче, — чисто ми није до умирања. Примнте, господпне уредниче, уверење мог особитог поштовања. У Крушсдолу 2-ог јуна 1895. јЛаза ^остић.